Мале тајне великих набавки

Крагујевац – Вредност јавних набавки у Србији на годишњем нивоу износи око пет милијарди евра, а великим делом реч је о нашем новцу који кроз порезе предамо држави на управљање. Због тога, али и због многих других ствари поступак спровођења мора да буде законит и транспарентан. Ипак, у многим случајевима крше се „правила игре“ и изиграва принцип једнакости понуђача. Победник је често унапред познат, а губитницима остаје да уче из грешака и да се за следећи пут наоружају знањем стручњака.

Управо због тога и у циљу заштите интереса понуђача, основано је у Крагујевцу Удружење понуђача Србије, прво такве врсте у нашој земљи. Посао овог удружења, према речима председнице Иницијативног одбора Јагоде Ратинац, биће да обезбеди законитост и јавност у поступку спровођења јавних набавки како би сви понуђачи конкурисали под истим условима.

Досадашња пракса, како каже Јагода Ратинац, показала је да се проблеми јављају већ на самом почетку, чак и пре него што понуђачи добију прилику да размотре услове тендера.

– Свака јавна набавка мора да се огласи у „Службеном гласнику”, што је нормално, али није нормално да „Службени гласник” буде објављен, на пример, 15. фебруара, а да је сама објава датирана на 10. или 11. истог месеца. Понуђач, тако, губи драгоцено време, а често се дешава да због низа других заврзлама прође и време за жалбу – објашњава Ратинчева у разговору за „Политику“.

Спровођење јавних набавки у Србије прати низ неправилности, каже Ратинчева, а поједини случајеви могу се сврстати и у „трагикомичне представе“ у којима се у главној улози смењују понуђачи и комисија која прикупља и разматра понуде.

– У једном случају, верујући да је ствар решена, понуђач је донео потпуно празну документацију, само са својим потписом, а члановима комисије је рекао да сами упишу вредност радова. У другом сам морала да блефирам и председнику комисије „припретим“ да ћу одмах звати министра који је, наводно, рекао да та и та фирма мора да победи. Дотичног министра, иначе, никад нисам видела, нити сам имала његов број телефона – прича Ратинчева.

Цена откупа конкурсне документације, према речима наше саговорнице, готово увек превазилази нормативне оквире и по неколико пута је виша од онога што прописује закон.

– Иако је за кршење закона у овом делу прописана казна до милион динара, наручиоци посла као да се не обазиру на то. Средином ове године, ЈП „Скијалишта Србије“ расписало је тендер у коме је стајало да се конкурсна документација може откупити за 150 евра. Тек када смо се жалили, цена је спуштена на реалних 1.000 динара. У Закону о јавним набавкама, члан 31. став 2, јасно стоји да наручилац посла може наплатити само трошкове умножавања и достављања документације, а не да исту продаје и зарађује на томе – објашњава Ратинчева.

Често се, каже, крши и правило сразмере између вредности посла и услова под којима једно предузеће може да конкурише.

– Вредност зграде за расељена лица у Пожаревцу била је око 50 милиона динара, а Министарство за рад и социјална питања расписало је услове по којима су могле да конкуришу само оне фирме које су претходних година одрадиле послове вредне милијарду динара. Европска банка има строге услове и тражи три до четири пута јаче референце, а у овом случају захтевало се да оне буду веће чак 20 пута – тврди наша саговорница.

Ратинчева каже да о понуђачима у Србији до сада нико није водио бригу, те да су едукативни семинари, углавном, били организовани само за оне који воде поступак јавних набавки. Истовремено, само мали број фирми у нашој земљи имао је могућност да запосли лице које би се бавило искључиво јавним набавкама, док већина није била у таквој ситуацији.

– Основна идеја нашег удружења је да одбранимо начело конкурентности и да утичемо на то да у спровођењу јавних набавки буде више реда. Све са циљем да наредни извештај Европске комисије, када је реч о овој важној области, буде повољнији од претходног – каже саговорница нашег листа.

Бране Карталовић