Бивши осуђеници као глумци

Само најупорнијима успева оно што је пошло за руком Драгану Мишевском (43) из Нове Пазове. Не само да се ишчупао из канџи дроге, него се и оженио и нашао посао. Битку против наркотика добио је првенствено захваљујући гвозденој вољи и једноипогодишњем лечењу у Специјалној затворској болници у Београду, а запослење захваљујући учешћу у драмској радионици Александре Јелић, редитеља и оснивача „Апс арта” – Центра за позоришна истраживања. Она за Драгана неће више бити само аутор пројекта који је уносио дашак слободе у тмурне дане иза капије у Окружном затвору, већ и сарадник. Он је један од два бивша осуђеника који су променили животне навике и приоритете и који ће јој бити сарадници на новом пројекту – „Примени позориште, промени живот”, обуци студената Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију (ФАСПЕР) у Београду, из области примењеног позоришта у раду са са осетљивим групама као што су особе са инвалидитетом, малолетни делинквенти…

– Идеја о сарадњи родила се када смо приметили да су осуђеници заинтересовани за представу коју смо припремили на радионици, за разлику од неких представа правих позоришта, на чијим се извођењима просто могао опипати „зид” између публике и глумаца. Схватили смо да би позоришне трупе у којима има и бивших осуђеника боље пролазиле у раду са осетљивим групама. Мени је лично примењено позориште помогло да пребродим неке страхове и уздржаност пред другима у затвору, где многи имају висок „гард” – прича Драган Мишевски за „Политику“.

Пројекат који се припрема у организацији „Апс арта” је серија бесплатних радионица из области примењеног позоришта за студенте три смера поменутог факултета, које су почеле у новембру. У плану су и три завршне представе, које ће на даскама „Душка Радовића” и „Рекса” извести са младима из Школе за оштећене слухом – наглуве „Стефан Дечански”, Дома за децу и омладину ометену у развоју „Сремчица”, и Завода за васпитање деце и омладине у Београду.

Концепт примењеног позоришта, по речима Александре Јелић, подразумева театар на било ком месту, са било којом групом људи. Одличан је за стварање чвршћих веза међу људима, ефикасно је средство самоспознаје, остваривања дијалога са друштвеном заједницом, окидач за разумевање шта се то другоме дешава и има терапеутско дејство. Учесници се баве темама које њих интересују, постају видљивији у друштву, чује се и њихов глас. Задужени су и за форму представе, пошто на сцену износе сопствене материјале..

Александра Јелић упоредо држи и радионице у Специјалној затворској болници и оцењује да су учесници оба пројекта, али и терапеутски резултати, исти. 

– На почетку су учесници блокирани, затворени, уплашени, неспремни да играју, сумњају у своје креативне капацитете... Међутим, игра их потом ослобађа, стимулише и трансформише. На радионицама се почиње од малог, једноставног и забавног, да би се ишло ка комплекснијем, захтевнијем и емотивно ангажованијем. Када појединац са групом људи који имају сличне проблеме подели своју ситуацију, више није усамљен. Они се тако повезују и солидаришу, сагледавају своје и туђе поступке и припремају шири репертоар одговора које је могуће применити у неким наредним ситуацијама – каже Јелићева.   

У данашњем свету, где царују индивидуалност и ривалитет, акценат ове врсте театра је на групи и сарадњи, истиче и Вера Ерац, психолог и практичар примењеног позоришта.

– На радионицама су свачије идеје једнако вредне и добродошле – наводи Вера Ерац и додаје да ће пројекат, својом иновативном методологијом коју би ваљало да усвоје и запослени у установама за младе, обогатити спектар услуга у овим установама. Пројекат су финансијски подржали Балкански фонд за локалне иницијативе, Кооператива холандских фондација за Централну и источну Европу и Министарство рада и социјалне политике, а културни центар „Рекс” омогућио је бесплатно коришћење простора.

Тереза Бојковић

------------------------------------

Само једна рампа за колица на ФАСПЕР-у

Међу 30 академаца са ФАСПЕР-а који похађају радионице јесте и Јелена Костић (24) из Врања, студенткиња треће године са моторичким хендикепом. Она је будући олигофренолог – специјалиста за рад са ментално ометеним људима.

Знање које њене колеге и она буду стекли током радионица биће им корисно, јер ова метода помаже да људи о чијим проблемима уче још више развију самопоштовање, спонтаност, осећај задовољства, позитиван приступ животу, ослободе креативност и емоције, превазиђу блокаде, побољшају комуникацију и социјалне вештине, буду прихваћенији...

Иначе, иако то парадоксално звучи, у згради бившег Дефектолошког факултета лифта нема, а једина рампа за студенте који користе колица налази се у приземљу зграде са још три спрата. Срећом, Јелени, која користи колица, колеге свакодневно помажу да стигне до слушаоница на вишим спратовима.