Уздизање безнадежног случаја

Када је летос стигао на Мали Калемегдан постао је тренер тима који не постоји, у клубу над којим је лебдео мач стечаја. Злобници су говорили да је преузео Црвену звезду јер нико други није хтео, али онима који су је прежалили и сахранили, Михаило Увалин (39) поручио је да ће им запушити уста пожртвовањем и напорним радом. Саставио је тим од клинаца који нигде нису играли озбиљну кошарку, али после шест стартних пораза схватио је да оно што је замислио не може да функционише и да младост по сваку цену није реална опција у лиги која нема милости. „Зачинио” је са два искусна Американца и Звезда је кренула, као магнет привукла велики број поклоника младе генерације, чији је омиљени лик постао управо тренер.

Како се осећате кад скоро пет хиљада људи дође у „Пионир” и на више него јасан начин стави до знања да верује у оно што радите?

– Први добар знак била је њихова подршка и у тренуцима кад смо били у „дебелом” минусу. Натерали су нас да се још више ангажујемо и после три успеха на домаћем терену против изразитих фаворита створена је условно речено победничка атмосфера. Драго ми је да су препознали да се рађа нова Звезда и удахнули су нам невероватну енергију. Кад се играју онакве завршнице као против Цедевите, тада више није битан новац или било шта материјално. Моја и реакција играча су у сагласју са оним што добијамо са трибина и то је радост у најлепшем смислу. Наравно, када се заврши утакмица опет смо свесни проблема који нас прате и опомињу. Направили смо доста, али то апсолутно није довољно јер смо и даље у опасној зони.

Шта вас посебно радује када се осврнете на пређени пут?

– Били смо безнадежни случај и као тим и као клуб, а сада смо у ситуацији да можемо да будемо конкурентни. Оно што ме чини задовољним као тренера и човека је кад наредну утакмицу у Љубљани очекујемо у вери да ћемо да је добијемо. То није био случај на гостовањима у Нимбурку, Подгорици и Лакташима, када ми је једина мисао била да не изгубимо 30-40 разлике, што је за Црвену звезду и њену велику армију навијача неприхватљиво. У међувремену смо доста тога променили. Понашамо се као људи који свој посао одрађују на најбољи могућ начин, а навијачи су позитивно реаговали на такав приступ који је Звезди можда недостајао у прошлости.

Очигледно је да су на то утицале и тренерова енергија, карактер и стил. Навијачи о вама говоре готово с усхићењем?

– Најважније је да у систему какав имамо играчи прате шта тренер тражи и на који начин иде испред њих. Тако препознају пут и ствара се група која може да реагује на прави начин. Наравно, предуслов је да се окупе људи исте енергије, „од крви”. Чињеница да навијачи то препознају, обавеза је да се на наредној утакмици направи нови корак. Било је, да се не лажемо, утакмица где нисам успео да контролишем оно што се догађало на паркету.

Како реагујете на опаску да сте променили доста играча од почетка сезоне?

– Кад нема система који функционише годинама то је нормално. Почели смо од нуле, без базе, а кошарка се не игра на папиру, са недоказаним квалитетом. Сређујемо се полако мада и даље има празног хода, али кад истрчимо на паркет људи могу да се заплаше, што би се рекло.

Дуго сте радили у иностранству, освајали трофеје, а добар део јавности мисли да сте у Звезду дошли да „вежбате”. Откријте ту „везу”?

– Као мали почео сам да тренирам кошарку јер сам је волео. Онда сам схватио да волим и тај клуб. Никад нисам имао жељу да одем на комшијски терен Партизана. То ми је изгледало као граница, страна земља. Радио сам у озбиљним клубовима, али нигде се нисам осећао тако пријатно као у Црвеној звезди. С друге стране, не могу да кажем ни да ми је била животна жеља да будем њен тренер.

Интернет је преплавио снимак „тајм-аута” кад жестоко вичете на Американца Јанга и бацате му таблу за цртање под ноге. Мишљења навијача су апсолутно позитивна уз констатацију да је Звезди потребан тренер који уме да лупи шаком о сто. Како сте Американце успели да ставите у калуп, Јанг је чак изјавио да се плаши тренера?

– Од првог одласка у иностранство трудио сам се да добро скаутирам Американце како би имао играче који су корисни за систем а не личну статистику. Никад их нисам издвајао и привилеговао већ тражио да раде све што и остали, чак сам их више притискао и условно речено малтретирао. Јанг је млад играч који је пре Звезде играо само на колеџу и имао „титулу” која му је давала за право да се понаша на начин који се косио и са законом. Желимо да га изведемо на пут и као човека па сам због тога понекад мало груб.

Звезда је дуги низ година без трофеја, а у последњих десет променила је чак 11 тренера. Колико вас то оптерећује?

– Тешко је радити у клубовима који не поштују улогу тренера на прави начин. Мој посао није везан само за тренинге и утакмице већ превасходно за стварање система, што изискује време. Мислим да се Звездин правац види, а никад нисам имао проблем да радим под притиском.

Шта би за вас представљао успех ове сезоне?

– Опстанак у лиги, да и догодине играмо у регионалном такмичењу, створимо базу од бар пет-шест играча за наредну сезону. Важно је да сви имају исту шансу, да ником није дат ореол звезде и прилика и да помисли да је изнад система.

М. Стојаковић