Молитвама је море кротио

Православни верници данас славе Светог Николу Чудотворца, једног од највећих светитеља, заштитника путника, морепловаца, рибара и сплавара, али и трговаца, пекара, фармацеута, студената, деце. Био је велики борац против неправде па је данас у складу с тим и заштитник криво осуђених, лопова покајника...

Свети Никола је историјска личност, учесник Првог васељенског Сабора који је 325. године сазвао цар Константин (280–337) са жељом да уведе ред у хришћанској цркви коју је озваничио Миланским едиктом 313. године. Био је син јединац. Свој духовни живот започео је у манастиру Нови Сион код свог стрица, где се и замонашио. Након смрти родитеља, разделио је сву наслеђену имовину сиромашнима. Према предању, вођен чудесним гласом кренуо у народ да шири веру, правду и милосрђе, па је већ својом појавом доносио утеху, мир и добру вољу међу људе.

Много поштован у српском православљу Свети Никола је сматран заштитником српских краљева па су стога прве цркве њему посвећиване. Најстарија задужбина Стефана Немање је црква Светог Николе у Куршумлији. Подигнута је заједно са оближњим манастиром посвећеним пресветој Богородици, између 1159. и 1196. године. Старија је од Ђурђевих ступова шест година, Студенице 20, Хиландара 33, а од чувене катедрале Нотр-Дам у Паризу 92 године. Овај храм је прототип рашке школе, споменик монументалне средњовековне архитектуре код Срба, први немањићки манастир у коме је организована преписивачка делатност.

Међу многобројним сведочанствима забележено је и да је краљ Стефан Дечански коме је, према предању, Свети Никола вратио вид, златом окитио цркве у којој су мошти овог светитеља у Италији.

Овом свецу је посвећено више од 600 храмова под јурисдикцијом Српске православне цркве. Из године у годину ничу нове цркве чији ктитори су и појединци, као што је случај са брвнаром која се налази у оквиру комплекса „Моравски конаци” код велике Плане.

Скоро у свим насељима у близини Дунава цркве су посвећене овом „воденом заштитнику”: у Сланкамену, у Сурдуку, у Чортановцима... Саборна црква у Сремским Карловцима је такође посвећена Светом Николи. У садашњем издању завршена је 1762, са два велика звоника и малим између њих. Овај храм је чувен по лепоти иконостаса који представља врхунац уметничких остварења барокног сликарства у војвођанској уметности. Осликали су га Теодор Крачун и Јаков Орфелин. Краси га и 11 уљаних слика Паје Јовановића. На прозорима се налазе витражи, рад немачког мајстора, а изнад хорске апсиде је велики витраж Светог Николе.

У манастиру Морача су фреско-записи из 13. и 17. века на којима су приказана чуда Светог Николе који спасава морепловце у невремену које их је задесило на путу за свету земљу. „Молитвама је море кротио”, како је записао владика Николај Велимировић, па отуда и обичај да се уочи Светог Николе, у време празничног бденија, све лађе зауставе и баце сидра.

И кнез Милош Обреновић је славио Светог Николу по свим народним обичајима као своју славу. Како ова слава пада у време (тачно на половини) великог божићног поста, верници су одувек припремали искључиво посне ђаконије.

Каже се да у Србији сви славе Никољдан – половина јер им је то крсна слава, а друга половина јер је у гостима.

Свим православним верницима који славе, желимо срећну крсну славу Светог Николу! 
 
.............. 

Зимска и летња слава

Никољдан је слава непромењивог датума и црква је обележава шестог децембра по старом, односно 19. по новом календару. Тог дана 343. године овај светитељ „заменио је земаљско за небеско царство”, пише у црквеним књигама.

Његово тело је свечано сахрањено у саборној цркви Мирликијске митрополије. Многи људи су долазили на његов гроб и молили му се да их од болести и беде избави. У старим се књигама помиње да су још за његова живота и Скити – стари Словени, са реке Дона долазили у Мир своме светитељу, а и после његове смрти су на његов гроб доводили своје болеснике. Отуда се може објаснити зашто је Свети Никола код српског народа толико уважен, те највећи део свечара њега слави.

Свети Никола, архиепископ мирликијски, слави се и 22. маја, у знак сећања на дан када су његове мошти 1096. године пренете из Мира у Ликији у Бари и положене у цркву светог Јована Претече. Да би три године касније грађани Барија подигли велелепну цркву посвећену овом свецу.