Купусари свих земаља...

Стиже зимска чамотиња и осим дечице која свако мало провирују кроз прозор надајући се радости првог снега, одрасли Срби врло добро знају да ту ни Р од радости нема. Е, да би се све те зимске муке што безболније пребродиле, наши стари су открили нешто чудесно: да уз велику количину соли, доста воде и једно буре може да се створи лековита, грандиозна храна – кисели купус. Док се у хиљадама српских домова каце са купусом „крчкају”, а гладнице обилазе око бурића као мачка око сланине, маштајући о тренутку када ће се лековити расол слити низ браду као божији нектар, подсетимо се како је настао овај предивни спој људске домишљатости и природе која је створила чудесну лиснату поврћку.

Наводно, Немци су се први досетили ове паметне идеје, а касније су смислили да је кисели купус још боље „гарнирати” редом кобасица и пива. Али, пошто је познато да су нам шљивовицу украли и присвојили је као свој изум, ништа нас не кошта да и ми њима мазнемо кисели купус и лупимо етикету „мејд ин Србија”. Уз добру маркетиншку кампању (предлог за слоган: „Бољи него швапски!”) ето нама изласка из кризе. Но, то ћемо препустити млађаном министру пољопривреде… И док брендирање киселог купуса не дође на дневни ред Владе Србије, ваља барем путем телефона свратити до чувеног Футога, који су клинци некада волели да зову купусово село.

Ово лепо место поред Дунава одавно се прославило својим најпознатијим производом. Према речима Горана Пуаче, председника Удружења произвођача и прерађивача футошког купуса и футошког киселог купуса, скупина је настала из потребе да се најпознатији производ овог бачког села заштити од нестајања.

– Почетком 2007. године смо озбиљно почели да радимо на брендирању футошког купуса, испитивању земљишта, едукацији произвођача. У априлу ове године смо заштитили футошки купус и добили ознаку географског порекла, са 35 регистрованих газдинстава које га производе – говори Пуача.

Наш саговорник каже да и држава ради део свог посла, те да се од 2003. године ипак потрудила око заштите футошког купуса, помажу и градски и покрајински секретаријат, као и Министарство за пољопривреду. У наредним годинама следи промоција футошког еколошког производа, на корист и самог Футога, који је одувек био трговачки град, некада међа између царстава.

– Увек смо имали развијен бизнис и трговину, а одавде је и принц Еуген кретао у ратове против Турака. Купус је давао додатни приход мештанима, некада је коришћен и као средство плаћања – каже Пуача. Футошка историја бележи и да су 1296. године Вуковар и Ириг били погођени кугом, па су власти наручиле 10.000 главица футошког киселог купуса. Временом су се развијале и друге пољопривредне гране, отворена је пољопривредна школа и фабрика „Арома” за производњу зачина. Ипак, Футог остаје у срцима путника-намерника највише због омиљене поврћке, коју Футожани у ово време поређају на пирамиде испред својих кућа, па ко воли, може да пазари.

– Полиција их сад мало тера, али надам се да ће престати. Наш производ је јефтин и здрав. Средином године је цена била 20 динара по килограму, што је добра пара. Треба имати на уму и то да се тек после четири године врати улагање у добар купус – наводи Пуача.

Осим тога, разне врсте купуса производе се на око 700 хектара у Футогу и околини, а расположивог земљишта има много више: још читавих 5.000 хектара и било би добро да се искористе.

– Ми смо произвођачи и још увек се свако сналази како зна и уме. Када стигнемо до обрта од милион евра, постаћемо газде. А циљ нам је да у следећих три до пет година заштитимо купус на европском нивоу – најављује Пуача.

Футошка купусијада је била у новембру, а градић на југу Бачке пре две године прославио се и уласком у Гинисову књигу рекорда, када је скуван највећи лонац који је садржао 6.556 сласних сарми.

Ух, какав шлагворт... док Футожани, као и многи други, ових дана отварају каце са укисељеним благом, посветимо се на тренутак сувим подацима и разлогу због којег читаву зиму треба провести у, такорећи, дављењу купусом: ова зелена бомба витамина садржи витамин це, бета-каротен, разне витамине из групе бе, па чак и новооткривени витамин У, који спречава појаву чира. Ту су за здравље и живот важни калијум, магнезијум, сумпор и бакар. О калцијуму и фосфору да не причамо. Што каже наш народ, „сиду лечи”. Добро, да не претерујемо, али је за имунитет здраво добар (рекли би Војвођани) а стручњаци тврде да је једна од кључних поврћки за спречавање појаве рака.

Е сад, да баталимо мало витамине и посветимо се калоријама... јер, Срби не би били Срби, када ову силесију лековитих витамина не би утопили у задовољавајућу количину масти. Тако је, вероватно, настала и сарма, други велики изум после настанка киселог купуса. Наравно, ако маст не цури низ браду, чему све то? И у вези са сармама постоји та прича да су нам исте остануле од Турака (сарма, турска реч: значи „умотати” или „увити”), али тешко да су је умакали у толико свињске масти. Дакле, ето још једног српског бренда.

И полако, али сигурно, стижемо до трећег великог изума, а зове се тако еротично: подварак. Да је онај Ирац нобеловац Семјуел Бекет пробао подварак са ћуретином, па још гарниран свињским шницлама и извесном количином сланине, уз кромпир пире, кајмак и врелу проју по жељи, да ли би стварно тврдио да је живот апсурдан? Да сва ова зима и хладноћа и постојање у нашој долини суза нема смисла? Ма какви...

Да закључимо: живео купус и његови деривати! А у име новинарске етике, посветићемо врло мало простора и другој страни. Има и оних „стручњака” који тврде да је кисели купус, у ствари, више штетан него користан, јер у себи садржи енормну количину соли, која поништава све што је вредно у купусу... не верујте им ништа. То су зли језици. Све те приче стижу из здравствене организације, оне што је силан народ наплашила са свињским грипом! Поред тога, овде у Београду има и оних са осетљивијим носем, оних што измишљају да су већ пета генерација одрасла на асфалту. Смета им што са терасе комшије сељака смрди каца. Фуј, фуј... и то све траје док не добију на поклон фришко укисељену главицу, или пак од те главице справљену божанствену сарму. И одједаред, каца са купусом замирише на оригинал „шанел 5”.

Да не дужимо више. Следује нам три месеца зиме, али бар имамо рецепт за преживљавање. Купусари свих земаља, уједините се!

..............

Да видимо колико то кошта

Кључно питање гласи: колико је купус, осим што је здрав, исплатив у времену кризе и у ситуацији када један део српског народа једе купус, а други месо, што у просеку јесте сарма? За једну кацу купуса, у време ударне сезоне потребно је одвојити око 20 динара по килограму. У кацу од сто кила отприлике се спакује 90 килограма купуса, па стижемо до цифре од 1.800 динара. За исто буре потребно је 4,5 килограма соли, по цени од 35 динара (најјефтинија варијанта) и тако долазимо до подношљиве цене од око 2.000 динара по бурету. Ко се потрудио, могао је да нађе купус и за 15 динара.

Домаћице обично справљају сарму са „крштеним” месом, то јест, пола свињског, пола јунећег меса. Већа главица купуса, од око три килограма довољна је за 20 сарми, на шта дође килограм млевеног меса, по цени од око 500-600 динара. За сласнију сарму потребно је и додатно улагање.

Већина домаћица ставља и пиринач, око 200 грама, што кошта додатних 30 динара, а посебан шмек даје и крчкање сарме са сувим месом, а за то је потребно још 200 динара. Таман за ручак за (мање јешне) четири особе.

Што се трећег чуда тиче, подварак дође најјефтинија, ако не и најсласнија варијанта киселог купуса. После рендања већ укисељеног купуса, у који је већ уложен почетни капитал, треба му додати нешто пилећег меса (око 200 динара по килограму), или у скупљој варијанти ћуретине (око 400-500 по килограму, а ових дана влада и несташица) или шницли (око 350 динара по килограму). Маст, као незаобилазни састојак, ваљда је стигла од наших дивних рођака са села, а ако није, има га за око 70 динара по килу.

Дакле, и даље се исплати улагање у купус. Сад, коме месо, коме чисти витамини, зависи од кућног буџета. Важно је да је просек добар…

Најскупља варијанта је свакако куповни кисели купус који у супермаркетима кошта од 90 до 150 динара. Испадне пет до седам пута скупље од купуса справљеног у кућној радиности. Дакле, ништа без добре старе каце.