Земља без грађанског законика

Академик Војислав Становчић добио је признање за животно дело „Златни печат“ од Међународног центра за етно-историјска и антрополошка истраживања универзитета у Палерму, које му је крајем новембра уручено на скупу у сали тамошњег парламента. Иначе, први добитник овог угледног признања, које у облaсти антропологије има ранг Нобелове награде, био је Клод Леви-Строс. У оцени награђених радова истакнуто је да се аутор у свом вишегодишњем раду залаже за идеје демократског начина управљања у условима мултикултурализма, и изградње друштвено-политичког система који би одговарао мирном суживоту, нарочито на подручју Балкана. Такође, академик Становчић је награђен и због тога што руководи на два пројекта повезана са датом темом, а аутор је и више од тридесет пет радова и опширних прилога, на страним језицима. Академик Становчић аутор је и капиталних књига „Моћ и легитимност“, „Политичке идеје и религија“ (1,2), „Власт и слобода“, „Политичка теорија“(1) и других. Сада са наше стране, и у сарадњи са мађарском Академијом наука, координира пројектом утврђивања броја жртава у Војводини током и након Другог светског рата (1941–1948).

Одржали сте овом приликом у Палерму и предавање о томе како живети заједно у различитости?
У свету постоји мање од две стотине држава, а обитава неколико хиљада етничких група. Иначе, само је десет до дванаест држава моноетничких. И само 0,5 одсто светског становништва живи у тих десетак држава. Све остало је мултиетничко, мултирелигијско, мултикултурално. Први проблем, о којем сам говорио, указује на односе држава и етничких група, затим сам излагао о захтевима тих етничких група. Американци су против колективних права, док Европска унија оквирном конвенцијом пружа оквире за колективна права, право на очување елемената идентитета, име, језик, религију, традицију. Оно што и сада не одобравам јесте тежња мањина да својим прогласе рудна богатства која се налазе на њиховој територији. Говорио сам и колико владавина права и конституционализам олакшавају суживот и свима дају иста права и слободе. Важни су и облици учешћа мањина у власти и управи, као и политичке културе које су претпоставка заједничког живота, а део су цивилизација и општих култура. На америчком Институту за мир 1990. је констатовано да у свету постоји 640 сецесионистичких покрета. Тада је оцењено да се проблем самоопредељења своди на разумну аутономију без отцепљења од постојећих држава. Али, Повеља Уједињених нација има два контрадикторна принципа, право народа на самоопредељење и право територијалног интегритета сваке државе.

У својим делима, између осталог, анализирате различите облике злоупотреба моћи. Какво је Ваше мишљење о државној форми демократије, будући да се стиче утисак да гласачи имају све мање утицаја на оно што се дешава?

Често су друштвена кретања била боље описана у књижевности него у науци. Кристофер Марло је приказао три пута освајања моћи. У „Тамерлану“ моћ се осваја државничким и политичким средствима, у „Фаусту“, много пре Гетеа, изложио је идеју о доласку до моћи путем знања, а у „Трговцу са Малте“ економским средствима стицања моћи. Када је реч о изборима, ако око 51 одсто гласача изађе на изборе, од тога половина одлучује о избору председника.
Наш устав каже да су избори непосредни. Међутим, свака политичка партија може да стави на списак чак две стотине педесет имена, али кад се утврди колико је мандата добила, ко ће бити посланик углавном одлучује вођа партије. Према одлуци немачког Уставног суда каже се – ако се трећа рука умеша између бирача и носилаца власти, то су посредни избори. Још је Роберт Михелс почетком 20. века писао о олигархијским тенденцијама у демократским политичким партијама и констатовао да се моћ концентрише у једну групу у којој израста једна личност. Она може да каже: „Партија, то сам ја.“ Па и код нас је сада тако – партија, то сам ја.

Слобода је предуслов за стваралаштво у уметности, али како човек у политичком животу користи ту слободу?

Они који имају велику моћ злоупотребљавају је, тако злоупотребљавају и слободу. Хегел је изложио идеју о развитку свести о слободи, од слободе једног, у источњачким деспотијама, у доба антике мањина је слободна, а у западним системима шире се облици слободе на све. Човек је по природи „друштвена животиња“ (Аристотел), али нису му од природе дати политички облици. Некада појединци бирају те облике, а некада одабране групе, елите, мафија, најхрабрији, најзаслужнији за нешто. Ове године написао сам обиман рад о демократији, владавини права и конституционализму. Први део те студије говори које услове треба испунити да демократија не буде најгори од свих политичких облика, а услови су владавина права и конституционализам. Нажалост, наша земља не испуњава ова два кључна услова. Платон и Аристотел су класификовали политичке облике у исправне и искварене, корумпиране. Искварени облици су они у којима властодршци власт користе само у интересу оних који су их подржали, уместо у општем интересу. Довољно је погледати како су у нашем друштву распоређене надлежности, према знању и способностима сигурно нису. Други услов је да се поштују правила владања око којих је раније постигнута широка сагласност.

Поред политике, знања и чиниоца економског, колику улогу данас страх има у везивном ткиву друштва, с обзиром на то да је одувек управљао онај ко је каналисао и страх?

Данас се човек највише плаши ратних и економских недаћа. Многе власти намерно стварају правну неизвесност, што је још један разлог за стрепњу. Средином осамдесетих година објавио сам два чланка о правној неизвесности као облику ауторитарне политичке контроле. Сетимо се кнеза Милоша, који је био ауторитарни владалац, после 1858. потписао да ће поштовати Хатишериф из 1838. године, а изјавио турском паши да устав неће поштовати. Тако је некада могло да се каже, а да се не ради. Међутим, нешто може и да се не каже, а да се ради. Неповерење рађа страх. Из страха и послушности раде се ствари налик на догађаје у вези са забраном представе „Голубњача“. Против тог комада у Војводини је гласало тридесет хиљада комуниста, а да га је, при томе, видело само њих стотинак.

Често изгледа да су нам закони наметнути, да нам је Европска унија наметнута, међутим, стање законитости је и прирођено човеку?

Ја сам заговорник владавине права, уместо владавине људи. Још сам крајем осамдесетих година наглашавао да ће нам требати пола века како бисмо коначно увели владавину права, да променимо ауторитарну политичку културу, и преобразимо је у либералну. Сматрам да нам тек предстоји шездесет година и да смо изгубили много времена. Када говоримо о угледању на Европску унију, треба да посматрамо шта је та заједница постигла спровођењем одређених закона. Српски грађански законик, који је усвојен у Србији 1844. године, у ствари је посрбљен аустријски грађански законик и важио је све до 1944. године. Ми данас немамо грађански законик, уместо тога имамо неколико закона који регулишу поједине области. Међутим, када завлада аномија, стање у којем се не поштују ни правне нити моралне норме, у таквим ситуацијама људи прибегавају самоубиству, због неизвесности. На више примера констатовано је то да људи имају потребу за номизмом, дакле, желе да живе под рационалним, стабилним и правичним правилима. Буда и Конфучије учили су да другоме не треба чинити оно што не бисмо да се нама чини, и то се може законом забранити. Хришћанство говори о томе да љубимо другога као себе самог, што не може да буде прописано законом, већ слободном вољом.