Србија у Монтани

Као и остале нама блиске земље и Србија већ дуго живи у свету фиктивног обиља и фактичке празнине-хијатуса у којем се налазе све области друштвеног живота.

Ни наша уметност није изузета из овог стања ствари, али се чини – бар када је о књижевности реч – да њена продуктивна моћ још увек није сасвим комерцијализована и профанисана, па тако већ годинама бивамо у прилици да читамо не тако мали број врло квалитетних књижевних остварења на српском језику.

Тај релативно висок стандард и немали број истински талентованих стваралаца нешто је чега најчешће у метежу медијско-комерцијалне свакодневице нисмо свесни, али када се резимирају годишње продукције, то постаје белодана чињеница. И књижевна 2010. година то потврђује. С обзиром на то да је роман због своје протејске природе (безмало сваки писани текст може бити тумачен као роман) и највећег продајног потенцијала, већ годинама у читавом свету апсолутно најдоминантнија књижевна врста (поготово у очима издавача и медија), управо преглед наше романескне продукције може бити показатељ општих домета и тенденција у савременој српској књижевности.

У 2010. години немали број наших значајних писаца објавио је своје нове романе којима су најчешће потврђивали своје досадашње уметничке домете или су их успешно надилазили. Пођимо најпре од остварења неколико аутора која су тематски везана, свако на свој начин, за нашу земљу.

Између блата и асфалта

Реномирани аутор Милован Данојлић објавио је роман „Добро јесте живети” (Албатрос плус) који је писан у мотивском и стилском погледу на трагу његових претходних романа „Балада о сиромаштву” или „Година пролази кроз авлију”. Дакле, реч је правом пикарском и билдунгс роману ситуираном у наш просторни контекст. Уз помоћ снажне језичке инвенције Данојлић нам приказује драму одрастања и сазревања дечака који бежи из села у унутрашњости Србије и покушава да у Београду настави школовање и, што је још значајније, започне неки нови и лепши живот. Судар између живота тек од Другог светског рата опорављеног Београда и опустелог села у провинцији у очима дечака добија размере епохалног сукоба цивилизација. Он зна шта не жели, али још увек не зна шта жели да буде и како да оствари своје неартикулисане жеље. Приказ дечаковог сналажења и преживљавања у великом граду, дословног довијања да се дође до коре хлеба, у Данојлићевој интерпретацији постаје приказ праве животне авантуре и тријумфа воље за животом, упркос околностима и недаћама свих врста. Мноштво епизода, микроновела, уланчава се у шири наративни низ који читаоца увлачи у динамичну причу која се са занимањем прати и са којом се лако идентификује. Посебну вредност овог романа представља приповедачки глас који се све време креће путањом од унутрашњег монолога-исповести главног јунака који настаје у тренутку дешавања о којима казује, до накнадног саморазумевања сопствених поступака и побуда до којег, логично, долази након мноштва година. Због тога роман не звучи ни као жал за (лажно)идеализованом младошћу, ни као престрога накнадна самооптужујућа самоанализа. Напротив, време раних педесетих година прошлог века и Београд, Данојлић приказује без идиличног патоса, као време и град који тада још увек стоје на средокраћи између блата и асфалта, па нам се наша престоница чини као место које је и тада било негостољубиво за дошљака из провинције, али које је ипак нудило мноштво могућности о којима се ни на једном другом месту у том времену није могло ни помишљати.

Након једне деценије у којој се читаоцима обраћао углавном приповедачким књигама, роман је објавио и један од наших најбољих прозаиста средње генерације – Горан Петровић. После претходна два романа који су били велике тематске синтезе везане за нашу даљу или ближу прошлост, и Београд, у књизи „Испод таванице која се љуспа” (Компанија Новости) Петровић се враћа у свом приповедању Краљеву и његовим мештанима. Временски захват овога пута није велик, од тридесетих година прошлог века до наших дана, а у центар збивања је смештена биоскопска дворана која је неми сведок епохалних промена које Краљево и Србију задешавају у том периоду. Петровић својом непретенциозно конципираном причом показује како се с променом околности и протоком времена мења и функција и значај биоскопа (али и уметности уопште) као друштвене институције. У тренутку свог настанка он је део најлуксузнијег хотела у Краљеву, који уз помоћ целулоидне траке доноси светла неких далеких велеграда у српску провинцију. Готово као у божанско чудо у њега ступају гледаоци, жељни увида у неке друге и лепше светове. Међутим, како се време мења, биоскоп постаје тривијална забава, без мистичне ауре, у којој, при крају свог „века трајања”, негде пред пад Берлинског зида, руски туристи, радознали и уплашени и исти мах, гледају наивне еротске филмове који су им у њиховој земљи потпуни табу.
Са променом технологије, економских и сваких других околности, на преласку 20. у 21. век, биоскоп постаје сасвим заборављена забава из прошлости и само још изљуспана таваница запуштене и затворене дворане неком залуталом посетиоцу може показати небески свод који је на њој некада давно насликан с намером да суптилно укаже на то да и поред земаљског и свакодневног постоје и други могући светови. Мноштво епизодних ликова које је аутор описао, што као гледаоце једне давне биоскопске пројекције, што као некада с биоскопом повезане актере, стварају изузетно занимљив наративни мозаик, који обухвата готово све друштвене слојеве, док неколики главни ликови чине рам који мозаик повезује у целину. Низ ликова са маргине, често и благо осенчених лудилом и мономанијом, успешна су илустрација односа између човека и времена и околности у којима живи. Међутим, Петровић овај роман није писао као облик ма каквог разрачунавања са блиском прошлошћу, идеологијама или политикама, већ пре свега као тиху и сетно насмешену књижевну опсервацију о пролазности уопште.

Празне транзиционе олупине

И Александар Југовић је један од романописаца који је у свом новом остварењу, кратком роману „Монтана” (Албатрос плус), тематизовао Србију. За разлику од Данојлића и Петровића који су у својим романима градили заплет на контрасту између прошлог и садашњег, Југовић се определио за причу која је потпуно уроњена у садашње време.

На брзу руку склепана чачанска кафана „Монтана” место је на којем се сусрећу сви ликови у роману и она постаје метафора живота у Србији у претходне две деценије. Саграђена на недозвољеном месту, од приручног материјала, са првобитном намером да буде тек привремено решење, она претрајава и не мења ту своју позицију сталне привремености. Главни ликови су млади Писац, Адвокат и Лекар, којима Југовић намерно не даје лична имена желећи да тако постану метафоре живота у унутрашњости, али и Србији уопште. А сваки од њих заправо поступа и живи у потпуној супротности од онога за шта се формално спремао и онога што би требало да чини: Адвокат брани људе за које зна да су починили преступе и да ни на какав начин не могу бити невини пред законом; Лекар за новац чини све оно за шта се Хипократовом заклетвом обавезао да не сме и неће чинити; Писац пише са свешћу да то чини највише сујете и славе ради, а тек потом зато што осећа да то заиста треба да чини.

При томе, кроз унутрашње монологе, заправо исповести, читалац сазнаје да сви они јесу дубоко свесни колико је погрешно то што чине, али немају снаге да етос у њима победи утилитаризам. И са тим поразним сазнањем они иако млади, попут празних транзиционих олупина, бесмислено претрајавају своје дане, или одлазе у исто тако бесмислену смрт. И то је кључна естетска и етичка тачка Југовићеве књиге. Такође, значајно место у књизи имају и старији ликови, власник и неки од сталних гостију кафане „Монтана”. Они су друга врста јунака наших дана: главни део њихових живота прошао је у неком другом друштвеном систему или некој другој земљи и након промена већина њих, што због промене система вредности, што због породичних и судбинских обрта и простог протока времена и старења, постаје изгубљена и бескорисна у свакодневном животу. Наравно, неки од њих – и то баш они који су у претходном времену били на дну друштвене лествице – постају транзициони добитници, нови индустријалци и политичари, односно нова друштвена елита. Посебну вредност и Југовићевог романа чини друштвена непретенциозност, јер акценат његове приче и поред ових социјалних рефлексија јесте на појединачним судбинама и личним ломовима његових јунака.

Ове три књиге имају Србију као заједничку тему, али их повезује и одустајање од приповедања великих, епски мотивисаних прича и великих историјских тема. Оне се фокусирају на литераризацију свакодневног живота и тзв. обичних људи. У свима њима постоји доза друштвене опсервације и анализа односа између времена, околности и понашања људи у једној или више блиских епоха. Код Данојлића је то борба за свакодневно преживљавање и одрастање у негостољубивом великом граду. Код Петровића то је опсервација о променама које време неумитно доноси, били ми њих свесни или не, док је код Југовића то резигнирано суочавање са прототипима младих људи који су стасавали и формирали се током кризних година.

Три, на одређен начин, комплементарне повести квалитетних аутора о свакодневици и судбинама многих у Србији, у времену нашем и оном које му је непосредно претходило, показују да наша књижевност излази из фазе узаврелих страсти и високе реторике када је реч о тематизацији ма чега везаног за Србију, и улази у фазу зреле уметничке опсервације и разматрања онога што сачињава живот који живимо сада и овде.