Једна кућа – једна прича

У Београду није остало много архитектонских трагова из времена турске владавине. Један од разлога је и оно што немачки путописац Феликс Каниц уочава, да је турска градња „несолидна и трошна“. А наравно, и много тога је уништено у налетима других освајача, највише џамије, а зидине на Калемегданској тврђави су дозиђиване и употребљаване као материјал, како су се смењивали господари ушћа Саве у Дунав.

Једна од ретких кућа која је преостала из турског доба данас је Музеј Вука и Доситеја. Породична кућа богатог Турчина, којемисторија није забележила име, данас је удобром стању. Саграђена је у првој половини 18. века, према неким изворима 1739. године. Несклони архивама и бележењу догађаја, османлије тако нису оставиле записе о житељима овог типичног „гнезда“ које и данас својим положајем и стилом много говори о начину живота тадашње владајуће класе.

Кућа се налази на стрмишту горњег Дорћола, у Господар Јевремовој 21. Лице куће према улици је сведено, хладно и равно. Нема улаза. Шаље одбојну поруку, не жели да комуницира са спољним светом. У кући се чува приватност. Улаз је са доње стране, из авлије. Фасада је гледано из дворишта ведрија, разиграна, прозори шири. Стаклене површине на истуреној диванхани су велике, радо примају сунце својом облином, које долази са свих страна Дунава. Може се и данас уживати у осунчаности диванхане, полукружног простора у којем се седело на сећијама. Захваљујући положају на брегу и спратном овалу широког простора за разговоре и јело, ова турска кућа је пуна сунца преко целог дана.

И данас су задржана два улаза. Онај испод овала диванхане је био мушки или јавни, а мањи је женски или породични. Унутар куће није било споја између ова два света, селамлука, јавног, и харемлука, породичног. У селамлук су долазили мушки гости: ту је газда куће примао посете и склапао послове. Путописци бележе дуге разговоре у диванхани, пушење чибука и наргила. Пије се јак чај, јака кахва из филџана. Послужење су пите и слаткиши. Беговска кућа у Врању је подељена, у ствари, на две куће, селамлук и харемлук, које су спојене дрвеним мостом у висини спрата. У београдској кући, ова два дела су под једним кровом, али је начин живота сличан, јер су унутар куће раздвојени зидом. Чему је служила та ригидна подела на мушки и женски свет, не могу исправно да одговоре само историчари. У одгонетање би требало укључити и психологе.

Данашњем изгледу турске куће на Дорћолу, недостаје и подељена авлија. Не само што је одвојена зидом од улице, већ је и унутар скривеног дворишта одвојена још једним зидом од погледа мужевљевих гостију. Такође, недостају и решетке на женским прозорима. Да ли то значи да су жене биле робиње? Па, не баш, кад би у харемлук дошла нека комшиница или рођака, газда куће није улазио. Дочим би видео папуче, које су се из тог разлога изувале испред врата – враћао би се. Жене су у свом свету имале аутономију. Бавиле су се децом, ритуално купале шест пута дневно, депилирале су се мешавином врелог шећера и лимуна, носиле су шарене димије и махраме, и међусобом уводиле ред, који је и газда куће морао да поштује.Није смео преко утврђеног реда. Правила су ограничавала господареву страст поседовања.

Две године по ослобођењу Београда, 1808, ова кућа постаје Велика школа, коју је водио Доситеј Обрадовић а Вук Караџић је у њој био ученик. Дошло је ново доба.