Кућа Питерових

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Да је на београдском Дедињу, кућа би била више него скромна. Веома је дугачка, али сасвим уска, рекло би се да је некако „банатска”. Формално, сврстава се у амерички „неокласицизам”. Оно што је чини националном посебношћу јесте чињеница да је изграђена пре два века и да је у њој безмало исто толико живела само једна породица (њених шест генерација). А то је у Америци, земљи кратке историје, заиста нешто ретко.

На то је желео да нам скрене пажњу Центар за стране новинаре, организујући специјалну посету „Тудор плејсу”, имању у вашингтонској четврти Џорџтаун, која је, пре него што су исцртане границе националне престонице, већ била посебан, важан град и трговачка лука на обали реке Потомак.

Споља, чини се да је реч само о још једној кући вашингтонске елите, коју од погледа са улице скрива густа флора и чињеница да је на узвишици. Ништа не импресионира ни кад се приђе ближе. За комплетан утисак неопходно је да су уђе унутра, да се чује прича о њеним власницима, да се обиђе цело имање на преко два хектара, што по себи није неки простор, али, у поређењу са околином, права је раскош.

У кући смо у којој је од 1814, када је завршена градња, живела породица Питер. Њен први домаћин био је Томас Питер, син првог градоначелника Џорџтауна, који је то постао зато што је пре тога био успешан трговац дуваном и земљишни предузимач. Али „Тудор плејс” се не помиње по млађем Питеру, него по његовој супрузи Марти Кастис, која је била унука Марте Вашингтон, супруге првог америчког председника Џорџа Вашингтона.

Унуци Марти мајчин муж није био прави деда: Џорџ Вашингтон се са 27 година оженио богатом удовицом, вршњакињом, која је у првом браку имала двоје деце, а заједничку нису добили. Имање на брду, с погледом на Потомак (као што се с врха Дедиња види Сава), купљено је парама које је унука Марта наследила од продаје мајчиног имања (бака јој је славног мужа надживела две године), односно онога што јој је остало после поделе с братом. Плаћено је тадашњих 8.000 долара (по једном рачуну, то би данас било око 150.000).

План за градњу је направио породични пријатељ др Вилијам Торнтон, лекар који је био успешнији као архитекта (по његовом нацрту направљено је и прво здање Капитола, седишта Конгреса). Кад је кућа 1814. довршена, била је само једна од многих сличних (од којих је многе пројектовао такође доктор Торнтон, у то време тражен од оних који су имали паре и желели то и да покажу).

Унука Марта је умрла 1854. Кућу је оставила најмлађој ћерки, Британији Питер-Кенон, која је у њој остала цео свој живот дуг 96 година (преминула је 1911).

Њена је заслуга што је кућа опстала: за време грађанског рата све сличне су претворене у ратне болнице (Џорџтаун је био на незгодном месту, баш између зараћених страна, Уније и Конфедерације), али је Марта, иако је навијала за југ, мудро одлучила да свој посед намени официрима севера.

Кад је рат завршен у њу се вратила. Њен брат, који је слично имање имао на другој обали реке, у Арлингтону, није био те среће: посед је реквириран и на њему је данас чувено војно гробље.

Британију је наследио њен унук, Армистед Питер, који је 1914. потрошио више од 8.000 ондашњих долара да је реновира, да уведе воду и струју, па чак и неку врсту парног грејања.

Преузео ју је, 1960, њен последњи власник, Армистед Питер Трећи. У то време, она је већ више музеј старих ствари, него удобан дом: њена опрема је далеко испод стандарда тог доба, а пара да се обнови није имао.

Зато је Питер Трећи мудро одлучио да је завешта држави, која је преузима после његове смрти, 1983. Музеј врата отвара 1987. и кроз њих, како нам каже извршна директорка Фондације „Тудор плејс, годишње прође око 18.000 посетилаца, од којих је сваки други – из Вашингтона.

Четири власника и шест генерација једне лозе много тога су прикупили за својих живота, и то је оно главно што имању на којем није живела ниједна историјска личност, нити је одржан било који историјски догађај, ипак даје историјску вредност. Пролазак кроз салоне, не веће додуше од дневних соба у пристојним београдским становима, где је остао аутентичан намештај, нека је врста путовања кроз време. У породичној архиви је остало око 4.000 фотографија, у фиоци једног радног стола је нађено једно од само три сачувана писма која је Џорџ Вашингтон писао својој Марти (прилично интимно, почиње с „Најдража”). У кухињи су и аутентични тигањи, шерпе и лонци (стари велики шпорет на гас и угаљ је само успела реплика), у креденцима чак око 50 комплета порцелана. Са свим тим лакше је замислите како су добростојећи Американци током два века живели и како су се забављали.

Видели смо и просторије за послугу, саставни део сваке боље куће тог времена. Послуга је била плаћена (батлери) и „домаћа” (робови). Америка не може да побегне од првобитног греха своје демократије.

„Оставили су нам кућу, али не и паре да је одржавамо”, жали нам се Хитер Берлоу, директорка комуникација и развоја.

Зато „Тудор плејс” није само музеј. Музеј је у кући, али зато је врт раскошан, па на сцену ступа америчко предузетништво: може да се изнајми, за свадбе, рођендане, па и пикнике. Од 150 долара на сат за мање друштво, до 8.500 за велико славље...