Металци на отпаду

Некада моћни металски комплекс Београда више не постоји. „Змајеви” комбајни, алатне машине „Лоле” или брзи чамци „Бродотехнике”, заједно са још десетинама диносауруса самоуправне социјалистичке економије, попут „Рекорда”, „Југостроја” или „21. маја”, сахрањени су на отпаду транзиције. Симболи индустријског развоја друге Југославије, начети током Милошевићеве владавине, издахнули су током последње деценије приватизације, неспособни да се прилагоде новом, тржишном ланцу исхране. „Индустрију морамо да стварамо од почетка. Раковица је била мотор некадашњег развоја, а када би 25.000 радника изашло на улице, целој земљи су се тресле гаће. Сада те фабрике имају само име и плочицу, радници су остали без гаћа, а око пустих зграда и погона шетају пси.” Ово је опело за металце, које „служи” секретар Удружења за металску индустрију Привредне коморе Београда Симо Бобић.

Али два изранављена гиганта ипак показују знаке живота. Још су у власништву државе, јер нико није желео да их купи. Њихови фабрички погони изгледају аветињски, али жилави трактористи у ИМТ-у и ИМР-у одолевају изумирању. „Не знам да ли је још неко осим нас жив у Београду”, признаје генерални директор ИМТ-а Слободан Петровић, свестан да припада касти последњих београдских металаца. Пре 10 година било их је 82.000, сада их је једва 12.000. Председник Самосталног синдиката металских радника Београда Милојко Суруџић каже да, осим ИМТ-а и ИМР-а, још није приватизован само Телеоптиков „Жироскоп”.

Док синдикалиста за крај епохе металских радника и нестајање читавих индустријских квартова у Београду оптужује „бездушни капитализам” и „катастрофалну приватизацију”, после које су купци, уместо да наставе са производњом, отерали раднике, како би се дочепали скупог земљишта, директор ИМТ-а тврди да је највећи проблем наслеђено стање из времена хиперинфлације, када се новац штампао у три смене у Топчидеру, а онда су се, преко проточног бојлера званог „Беобанка”, делиле плате радницима и чувао социјални мир. Сада ИМТ има више од 800 радника, а 1989, која важи за годину рекорда, тракторе је склапало више од 10.000 људи. Те године произведено је 42.500 трактора, који су завршили на њивама у 80 земаља света. То заиста изгледа као научна фантастика у односу на број трактора који уз порођајне муке излазе из погона смештених поред ексклузивних пословних зграда које су никле око ИМТ-а: од 1992. до данас, годишње се произведе између 1.000 и 4.000.

„Када су почетком деведесетих година санкције ступиле на снагу, парламент је изгласао закон да због санкција нико не може остати без посла. Морали смо да задржимо све запослене, а производило се са свега пет одсто капацитета. Ако не рачунао цементаре и пиваре, све фабрике металског комплекса су биле презадужене, са вишком радне снаге и застарелом технологијом. Последње машине купљене су пре 25 година”, подсећа Петровић.

Време је прошло, њихово место на тржишту заузела је конкуренција. „Извозимо у све бивше републике СФРЈ. Иде нарочито добро у РС, због субвенција тамошње владе које се крећу од 3.500 до 4.000 евра по трактору. Наш извоз од 2002. до 2008. кретао се на нивоу од шест милиона евра. Последње две године – од три до четири милиона. Сада радимо на извозу за Етиопију и покушавамо да направимо модел заједничке производње са Либијом”, указује директор.

Новобеоградски трактористи нису радо виђени у банкама, не могу да добију кредит, чак и за извозне програме. Две деценије послују тако што узимају аванс од купаца. Пропала су два тендера, када су се изложили продаји. На првом и није било понуда, а на другом су стигле три. Чак је био потписан уговор са конзорцијумом иза кога је стајао Филип Цептер, вредан 121 милион евра, али се већ назирала глобална криза, тако да је један од најбогатијих Срба у последњем часу одустао од куповине. Наравно, Цептер није имао амбицију да прави тракторе, већ је интерес био у 37 хектара земљишта непосредно поред „Ерпорт ситија”.

Али, да прича о црном таласу металског комплекса ипак не мора да има трагичан крај, сведочи случај последње узданице Раковице. Да ли је срећа у несрећи што ни ИМР није приватизован?

„Изгледа да је тако, али су радници одржали сами себе”, каже генерални директор ИМР-а Зоран Радосављевић. Иако су некада имали 5.000, сада имају свега 760 радника, али су као произвођачи трактора и мотора још присутни у Египту.

„Покушавамо да се вратимо и на север Африке, па и у Конго, Кенију, Етиопију и Нигерију. Мислим да то тржиште може да прогута сву годишњу производњу ИМТ-а и ИМР-а”, оптимиста је Радосављевић, али не само због магловитих шанси, већ због спектакуларног уговора који је пред потписивањем. Наиме, пре извесног времена, амбасадор једне од поменутих афричких земаља предложио је посао од кога се депресивним раковичким металцима завртело у глави. Преговоре је преузела држава (Министарство економије) и за сада све информације о количини трактора и вредности посла држи под најстрожим ембаргом, али се претпоставља да је реч о петогодишњем извозу трактора вредном 160 милиона евра. Државни секретар Министарства економије Небојша Ћирић, који преговара са афричким партнером, није желео да за „Политику” говори о детаљима аранжмана који може коначно доказати да диносауруси ипак могу да оживе.

Александар Апостоловски

-----------------------------------------------------------

Селиће се, неће се селити

Стара идеја о пресељењу ИМТ-а још се не остварује. Прва идеја је била да се ИМТ пресели на плац ИМР-а у Раковицу. Онда се неко сетио да обе фабрике заједно „иду” у Барич, како би се земљиште препустило држави. Обе фабрике укупно имају 47,6 хектара грађевинског земљишта. Међутим, наводи директор ИМР-а Зоран Радосављевић, у Баричу би морала да се диже фабрика са ледине, а стара технологија не би могла да се пресели. Куповина нове технологије је инвестиција вредна између 100 и 150 милиона евра. Постоји и трећа опција: да се ИМТ пресели у погоне некада чувеног ДМБ-а.

Према речима његовог колеге, директора ИМТ-а Слободана Петровића, сада нема пара из буџета ни за физибилити студију о пресељењу фабрике, а да ли ће га бити у идућој години, видећемо после гласања о буџету. Постоји интересовање три британске комерцијалне банке за кредите за изградњу новог ИМТ-а, а британска агенција за осигурање извозних кредита је спремна да обезбеди осигурање таквог кредита. Српска страна, у овом случају држава, треба да обезбеди 15 одсто учешћа и контрагаранције за отплату остатка кредита.