На ивици апокалипсе

Бари Мекгвајер (Barry McGuire,рођен 1935) хтео је дуг држави да одужи као члан посаде на ратном броду. Успео је чак и да се пријави у морнарицу, али је после десетак месеци служења откривено да је – малолетан. Под хитно је враћен у цивиле. И тако, уместо да гланца бродску палубу, топове и митраљезе, ухватио се гитаре и постао – протестни певач.

Дест година млађи Филип Гари Шлајн (Philip Gary Schlein), Њујорчанин који је себи наденуо уметничко име П. Ф. Слоун, није имао дилему шта ће радити у животу. Посветио се писању песама и, објективно, ишло му је од руке. Компоновао је за извођаче који су направили светску каријеру попут група: „Мамас и папас“, „Херманс Хермитс“, „Грасрутс“, или већ поменутог, Мегвајера... Фолк-поп атмосфера која је извирала из његових песама обезбедила му је код појединих критичара чак и статус – „сиротињског Боба Дилана“.

Мекгвајер и Слоун су у историју рок музике ушли композицијом „Ера уништења“: „Источни свет је на ивици експлозије, насиље букти, муниција се припрема. Довољно си стар да би убијао, али не и да би гласао. Не верујеш у рат, али ипак машеш том пушком... Зар не осећаш страх који мене прожима. Ако дугме буде притиснуто, неће нам бити спаса... Не могу да извитоперујем истину, она не трпи законе... А ти ми говориш како не верујеш да смо на ивици уништења...”

Било је то у јулу 1965. „Ера уништења” је снимљена из првог покушаја. Како је касније причао Мегвајер, десило се то једног јутра, у четвртак. Радило се, у ствари, о пробном снимању у којем је Бари читао текст нажврљан на обичном парчету папира. Глас му је био јутарње промукао, а у једном тренутку чак је и застао, и уместо исписаних речи изговорио само једно дугачко „ааах”.

Али, када се после четири дана пробудио чекало га је не мало изненађење: управо тај први и до тада једини снимак већ се вртео на локалној радио-станици. Неко га је током викенда прокријумчарио из студија. После свега није имало смисла ништа мењати. Иако је накнадно снимљен „испеглани” вокал, та верзија завршила је у – канти за отпатке. Оригинал је продат у преко милион примерака!

Композиција „Ера уништења” директно је указивала на непосредну ратну апокалипсу и многи је и данас сматрају класичним примером протестне песме. У њој су изражене фрустрације и страховања младих људи тог доба, посебно Американаца, који су стасавали у условима „хладног рата“, уз драму у Вијетнаму, трку у нуклеарном наоружању, и слогане покрета за грађанска права, који је у САД узимао све више маха.

„Писао сам је као неку врсту молитве, тражећи одговоре од Бога”, објаснио је једном приликом Слоун.

Као и многе друге протестне песме и ова се бавила темама за које званичне власти нису сматрале да би требало да буду широко тумачене: расизам, хипокризија, неправда, убиство председника Џона Кенедија... Иако је доспела на прво место америчке топ-листе, до многих радио станица никада није успела да прокрчи пут.

Да је „Ера уништења” композиција која, пре свега, тумачи сурову стварност, показало се и касније. Често је коришћена као подлога у телевизијским емисијама, филмовима. Тако је, између осталог, доспела и у филмове: „Добродошли у Сарајево”, режисера Мајкла Винтерботома, и „Дорс” Оливера Стоуна.