Na ivici apokalipse

Bari Mekgvajer (Barry McGuire,rođen 1935) hteo je dug državi da oduži kao član posade na ratnom brodu. Uspeo je čak i da se prijavi u mornaricu, ali je posle desetak meseci služenja otkriveno da je – maloletan. Pod hitno je vraćen u civile. I tako, umesto da glanca brodsku palubu, topove i mitraljeze, uhvatio se gitare i postao – protestni pevač.

Dest godina mlađi Filip Gari Šlajn (Philip Gary Schlein), Njujorčanin koji je sebi nadenuo umetničko ime P. F. Sloun, nije imao dilemu šta će raditi u životu. Posvetio se pisanju pesama i, objektivno, išlo mu je od ruke. Komponovao je za izvođače koji su napravili svetsku karijeru poput grupa: „Mamas i papas“, „Hermans Hermits“, „Grasruts“, ili već pomenutog, Megvajera... Folk-pop atmosfera koja je izvirala iz njegovih pesama obezbedila mu je kod pojedinih kritičara čak i status – „sirotinjskog Boba Dilana“.

Mekgvajer i Sloun su u istoriju rok muzike ušli kompozicijom „Era uništenja“: „Istočni svet je na ivici eksplozije, nasilje bukti, municija se priprema. Dovoljno si star da bi ubijao, ali ne i da bi glasao. Ne veruješ u rat, ali ipak mašeš tom puškom... Zar ne osećaš strah koji mene prožima. Ako dugme bude pritisnuto, neće nam biti spasa... Ne mogu da izvitoperujem istinu, ona ne trpi zakone... A ti mi govoriš kako ne veruješ da smo na ivici uništenja...”

Bilo je to u julu 1965. „Era uništenja” je snimljena iz prvog pokušaja. Kako je kasnije pričao Megvajer, desilo se to jednog jutra, u četvrtak. Radilo se, u stvari, o probnom snimanju u kojem je Bari čitao tekst nažvrljan na običnom parčetu papira. Glas mu je bio jutarnje promukao, a u jednom trenutku čak je i zastao, i umesto ispisanih reči izgovorio samo jedno dugačko „aaah”.

Ali, kada se posle četiri dana probudio čekalo ga je ne malo iznenađenje: upravo taj prvi i do tada jedini snimak već se vrteo na lokalnoj radio-stanici. Neko ga je tokom vikenda prokrijumčario iz studija. Posle svega nije imalo smisla ništa menjati. Iako je naknadno snimljen „ispeglani” vokal, ta verzija završila je u – kanti za otpatke. Original je prodat u preko milion primeraka!

Kompozicija „Era uništenja” direktno je ukazivala na neposrednu ratnu apokalipsu i mnogi je i danas smatraju klasičnim primerom protestne pesme. U njoj su izražene frustracije i strahovanja mladih ljudi tog doba, posebno Amerikanaca, koji su stasavali u uslovima „hladnog rata“, uz dramu u Vijetnamu, trku u nuklearnom naoružanju, i slogane pokreta za građanska prava, koji je u SAD uzimao sve više maha.

„Pisao sam je kao neku vrstu molitve, tražeći odgovore od Boga”, objasnio je jednom prilikom Sloun.

Kao i mnoge druge protestne pesme i ova se bavila temama za koje zvanične vlasti nisu smatrale da bi trebalo da budu široko tumačene: rasizam, hipokrizija, nepravda, ubistvo predsednika Džona Kenedija... Iako je dospela na prvo mesto američke top-liste, do mnogih radio stanica nikada nije uspela da prokrči put.

Da je „Era uništenja” kompozicija koja, pre svega, tumači surovu stvarnost, pokazalo se i kasnije. Često je korišćena kao podloga u televizijskim emisijama, filmovima. Tako je, između ostalog, dospela i u filmove: „Dobrodošli u Sarajevo”, režisera Majkla Vinterbotoma, i „Dors” Olivera Stouna.