Студенти слабо „мобилни”

Студенти у Србији нису „мобилни” – док на другим универзитетима у Европи њихове колеге увелико користе предности Болоњског процеса и често одлазе на семестар или годину на друге факултете у иностранству, на Универзитету у Београду, који је и највећи, годишње тек од 500 до 1.000 њих оде преко границе. Већина студената и не зна да има могућност да током студија оде на неки универзитет у иностранству, полаже испите које би полагала овде и то све бесплатно. Онима који реше да то ураде, препрека долази из помало неочекиваног правца – од професора који су потписали ту исту Болоњску декларацију.

– Универзитети у Европи имају циљ да до 2020. године имају бар 20 одсто мобилних студената, а нама је циљ од пет до 10 одсто. Тренутно од 90.000 академаца Универзитета у Београду, ову погодност Болоњског процеса користи око 1.000 – каже за наш лист Павле Иветић из Сектора за међународну и међууниверзитетску сарадњу УБ.

Најчешће се одлази на факултете у Немачку, Италију, Шпанију, Француску (али и у Хрватску, Јапан и Мексико), а Иветић додаје да се највише пријављују филолози (што је разумљиво због језика) и економисти.

Да се пријави може буквално било који студент, просек оцена није ограничавајући фактор, одлазе и они са просеком седам и студенти са просеком девет, а пресудни су мотивационо писмо и ваннаставне активности (спорт, омладинске организације...)

– Ништа ту није намештено, студенте бира Европска комисија јер се код њих директно конкурише. Студент прво треба на сајту универзитета да провери да ли постоји сарадња са земљом, односно универзитетом за који је заинтересован. Потом се пореди наставни план и програм, односно испити и онда се са деканом или продеканом факултета склапа такозвани уговор о учењу, којим се факултет обавезује да ће студенту признати испите када се врати. То међутим, у пракси није увек тако – каже Иветић.

Оно на шта се студенти жале јесте дуг процес прикупљања потребне документације и неразумевање професора и факултетских управа.

– Провео сам шест месеци у Генту, у Белгији, а за ову могућност сам сазнао од колеге с факултета који је сада у Риму. До проблема је дошло већ на почетку, јер су неки професори одбили да дају препоруке које су неопходне да би се уопште конкурисало, иако је суштина Болоње коју су и они прихватили управо стицање искуства и знања и на другим универзитетима. Срећом, било је професора који мисле другачије – прича Немања Милисављевић, студент завршне године Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију, са просеком 9,5.

Он каже да су у Белгији студије потпуно другачије, да је био у малој групи коју су чинили људи са свих страна света, да је однос између студената и професора веома отворен и да је имао далеко више могућности што се тиче практичног рада. Настава и испити су били на енглеском језику, а оцене од један до 20.

– Углавном сам добијао 15, што је јако добро, јер се код њих све преко 10 сматра одличном оценом – објашњава Немања и додаје да је било мука и по повратку јер је неке испите ипак морао поново да полаже, пошто их професори нису признали. Они који су признали оцене стечене у Белгији, израчунавали су просек на основу бодова и у индекс му углавном уписивали деветке и десетке.

Питамо га како се снашао са парама, а Милисављевић одговара да је имао и више него довољно, јер је добио стипендију, тако да је време искористио и за путовања.

„Било нас је неколико из Србије – троје колега са Крагујевачког универзитета, филолози и нас четворо са Београдског, са ЕТФ-а и Правног. Обишли смо цео Бенелукс, били у Паризу и Келну и на крају смо завршили летовањем у Палма де Мајорки”, каже Милисављевић.

Сада планира мастер, вероватно негде у иностранству, али уколико искрсне нека понуда за посао – прихватиће је. Каже да је ово лоше време за његову струку, да може да ради у затвору, поправном дому или у неком центру за социјални рад, али да су шансе слабе.

Академци који одлуче да оду и буду прихваћени, имају плаћену школарину, затим обезбеђено здравствено осигурање током боравка, повратну авионску карту и стипендију од 1.000 до 1.800 евра месечно, у зависности од тога да ли су на основним, докторским или постдокторским студијама.

За оне који све ово нису знали, а желе да се „покрену”, сајт Универзитета у Београду је www.bg.ac.rs.

-----------------------------------------------------------------------

У Србију долазе Словенци, Литванци, Чеси….

На питање да ли и колико студенти са страних универзитета долазе у Србију, Павле Иветић одговара да имамо академце из Словеније, Литваније, Чешке, Француске, Италије, да слушају наставу на српском језику и да је земља домаћин дужна да обезбеди курс језика. Они такође имају исти износ стипендија, једнаке су јер све плаћа ЕУ, али је свакако далеко лакше странцима да живе са 1.000 евра у Београду, него нашим студентима са истим тим парама у Паризу.