Док је школе има и села

Према анализама Завода за проучавање села, у наредних двадесетак година око 700 села ће нестати са мапе Србије, пошто у њима више неће бити становника. Примера ради, из следеће табеле јасно се види како се празне села, посебно на рубним подручјима.

Наше друштво мора да промени став према селу и сељаштву. Нажалост, колико је мени познато, једина смо земља у региону која нема национални програм развоја пољопривреде и сеоских подручја, а уколико га и има – Скупштина Србије још није усвојила такав документ. Држава би требало најпре да одговори на питање: Какво је село потребно Србији?

У Заводу за проучавање села и Српском удружењу за социологију села и пољопривреде анализирамо постојеће стање у селима и предлажемо шта ваља чинити. Радимо и стратегије руралног развоја локалних заједница за период од пет до десет година. Завршили смо Стратегију руралног развоја подбрдских села општине Вршац. При крају су стратегије руралног развоја општина Аранђеловац и Алексинац, а у току је рад на стратегији руралног развоја општине Власотинце.

Већ шеснаест година заредом (1995–2010) одржава се Међународни научни скуп „Власински сусрети” посвећен селу и пољопривреди. У расправи о обнови и развоју сеоских заједница на маргиналним подручјима предложено је доношење закона о стимулисању развоја демографски угрожених подручја. Реч је о селима и локалним заједницама уз државну границу и у планинском областима. Србија би у овим угроженим подручјима требало знатно да суфинансира програме развоја.

Указано је и на то да развој села зависи од малобројних сеоских установа, а посебно од школа које су и културни и социјални центри у селима. У њима се не одвија само наставни процес већ и културни и друштвени живот села. Оне су симболи виталности и идентитета заједнице. И то није тако само у Србији, тако је свуда у свету.

Укидање сеоских школа има катастрофалне последице за рурални развој. Ако из села нестане школа, становници сместа помисле да је „држава од њих дигла руке” и одмах гледају како да оду из села.

Има ли заиста превише школа у Србији? Према подацима из пописа становништва (2002) велики део, посебно женске, популације на селу нема завршену основну школу, а међу онима без завршене основне школе највише је ђака који су је напустили после четвртог разреда, јер нису могли да похађају „велику” удаљену школу. Познато је исто тако, да је ниво образовања у некој земљи управо пропорционалан њеној развијености. И зато, ако у развијеним земљама могу да постоје сеоске школе са свега неколико ученика, зашто то не би важило и за Србију?

Садашњост и будућност села у великој мери зависи од њега самог. Због тога је главна тема овогодишњих „Власинских сусрета” била самоорганизовање сеоских заједница. Расправа је показала да самоорганизовано село ипак има будућност. У селима не живе људи другог реда како то мисли део политичког и јавног мњења. Наше село је веома отворено за промене. У многим сеоским домаћинствима данас има више компјутера него музних крава. Сељак мења технологију производње у зависности од тога шта му се исплати. Мужа крава је неисплатива.

*Социолог, професор Београдског универзитета, директор Завода за проучавање села