Опорезована будућност

Влада је ускочила у ново одело. Народу се само чини да није. Како то знамо?

Једноставно: опорезовала је будућност. Повећала је ПДВ на информатичку опрему са осам на 18 одсто! Уз свакодневно заклињање да Србију журно уводи у дигитално друштво. Исцртала је, чак, својеврсну стазу којом би морала да корача.

Узалуд су стручњаци много пута упозоравали да свако опорезивање ИТ-ија (информатичка технологија) умањује ионако слабашне изгледе да се достигну најспорије чланице ЕУ, па и поједине земље које то још нису. Домаће тржиште је у минулој деценији напредовало, али с ниске полазне основице, тако да и даље увелико заостаје. У претходне две године, нажалост, озбиљно је назадовало – 2009. више од 22 одсто. Испорука личних рачунара (уз Интернет, темељ информатизације домаћинстава, школа и предузећа) – највећи одрезак тржишног колача – опала је за, чак, 27 одсто!

Клизање низбрдо наставило се и у години коју испраћамо. Зауставиће се – како предвиђа позната саветничка кућа „Минеко” из Београда – на четвртом постотку испод нуле. У пределима цвокотања и смрзавања.

Прижељкује ли се приближавање Европској унији, које нам политичари сваког дана нештедимице обећавају, неопходно је да стопе пораста износе 25 одсто годишње! Послужимо ли се новоговором спортских кладионичара: из (малог) минуса да пређу у (велики) плус. Је ли тако нешто остварљиво?

Вратимо се, накратко, невеселој информатичкој прошлости на нашим просторима.

Горепотписани памти прве набавке „спектрума” и „комодора” из иностранства. Углавном из (Западне) Немачке, у којој је радило (и још ради) највише наших. У „Политикином” месечнику „Свет компјутера”, у кратком коментару позвао је СИВ (савезна влада) да укине царине, уколико жели да СФРЈ брзо достигне западне земље у броју рачунара у школама. „Вапијућег у пустињи” нико није послушао, одлука је остала непромењена. А очеви на службеном путу у Словенију у истом дану су журно долазили у Минхен и враћали се с најдражим поклоном за своје малишане.

Србија се на измаку 2002. године, захваљујући упорности тадашњег министра финансија Божидара Ђелића, одрекла постојећег намета на рачунаре и пратећу опрему и снизила увозне издатке.

Од почетка деведесетих порез на рачунаре је, барем, три пута укинут или је износио мање од пет одсто, и исто толико пута је враћен на двадесетак одсто! А са укидањем царина на увоз, продаја на црно је готово ишчезла; све се прелило у законите токове.

Крајем 2004, баш као ових дана, најављено је опорезивање којем су се једино обрадовали трговци (и испоручиоци). Продавнице су опседали купци журећи да предухитре поскупљење које је стизало с првим првојануарским возом. Хоће ли сада похрлити у куповину после две мукотрпне године кризе?

Друштво за информатику Србије повукло је ногу, убрзо су се придружила два министарства (за науку и за спорт) и Привредна комора Србије. Ко ће сада да се огласи?

Четири министарства којима су, на овај или онај начин, информатизација, образовање и млади у опису делатности (за телекомуникације, за науку, за просвету и за омладину) нису изузела свој глас. Другим речима, сагласила су се са одлуком владе коју сачињавају.

У Србији једва изнад половине домаћинстава има рачунар (50,4 одсто), а готово две петине (39 одсто) везу са Интернетом. Насупрот томе, користи га 97,8 одсто предузећа у свом пословању, а за проценат мање Интернет (96,8). Најгоре је у школама у којима је у току подухват испоруке 30.000 рачунара (за 3.000 школа).

Шта је прече: да држава убире порез или да га се одрекне зарад привредног напретка?

Информатичке технологије су жила куцавица савременог друштва и снажан техно-економски замајац. Не буде ли наша земља знатно више улагала, озбиљно ће заостати. Искусиће на својој кожи опомену Црвене краљице из „Алисе у земљи чуда”: трчи најбрже што можеш, да би остао на истом месту!