Oporezovana budućnost

Vlada je uskočila u novo odelo. Narodu se samo čini da nije. Kako to znamo?

Jednostavno: oporezovala je budućnost. Povećala je PDV na informatičku opremu sa osam na 18 odsto! Uz svakodnevno zaklinjanje da Srbiju žurno uvodi u digitalno društvo. Iscrtala je, čak, svojevrsnu stazu kojom bi morala da korača.

Uzalud su stručnjaci mnogo puta upozoravali da svako oporezivanje IT-ija (informatička tehnologija) umanjuje ionako slabašne izglede da se dostignu najsporije članice EU, pa i pojedine zemlje koje to još nisu. Domaće tržište je u minuloj deceniji napredovalo, ali s niske polazne osnovice, tako da i dalje uveliko zaostaje. U prethodne dve godine, nažalost, ozbiljno je nazadovalo – 2009. više od 22 odsto. Isporuka ličnih računara (uz Internet, temelj informatizacije domaćinstava, škola i preduzeća) – najveći odrezak tržišnog kolača – opala je za, čak, 27 odsto!

Klizanje nizbrdo nastavilo se i u godini koju ispraćamo. Zaustaviće se – kako predviđa poznata savetnička kuća „Mineko” iz Beograda – na četvrtom postotku ispod nule. U predelima cvokotanja i smrzavanja.

Priželjkuje li se približavanje Evropskoj uniji, koje nam političari svakog dana neštedimice obećavaju, neophodno je da stope porasta iznose 25 odsto godišnje! Poslužimo li se novogovorom sportskih kladioničara: iz (malog) minusa da pređu u (veliki) plus. Je li tako nešto ostvarljivo?

Vratimo se, nakratko, neveseloj informatičkoj prošlosti na našim prostorima.

Gorepotpisani pamti prve nabavke „spektruma” i „komodora” iz inostranstva. Uglavnom iz (Zapadne) Nemačke, u kojoj je radilo (i još radi) najviše naših. U „Politikinom” mesečniku „Svet kompjutera”, u kratkom komentaru pozvao je SIV (savezna vlada) da ukine carine, ukoliko želi da SFRJ brzo dostigne zapadne zemlje u broju računara u školama. „Vapijućeg u pustinji” niko nije poslušao, odluka je ostala nepromenjena. A očevi na službenom putu u Sloveniju u istom danu su žurno dolazili u Minhen i vraćali se s najdražim poklonom za svoje mališane.

Srbija se na izmaku 2002. godine, zahvaljujući upornosti tadašnjeg ministra finansija Božidara Đelića, odrekla postojećeg nameta na računare i prateću opremu i snizila uvozne izdatke.

Od početka devedesetih porez na računare je, barem, tri puta ukinut ili je iznosio manje od pet odsto, i isto toliko puta je vraćen na dvadesetak odsto! A sa ukidanjem carina na uvoz, prodaja na crno je gotovo iščezla; sve se prelilo u zakonite tokove.

Krajem 2004, baš kao ovih dana, najavljeno je oporezivanje kojem su se jedino obradovali trgovci (i isporučioci). Prodavnice su opsedali kupci žureći da preduhitre poskupljenje koje je stizalo s prvim prvojanuarskim vozom. Hoće li sada pohrliti u kupovinu posle dve mukotrpne godine krize?

Društvo za informatiku Srbije povuklo je nogu, ubrzo su se pridružila dva ministarstva (za nauku i za sport) i Privredna komora Srbije. Ko će sada da se oglasi?

Četiri ministarstva kojima su, na ovaj ili onaj način, informatizacija, obrazovanje i mladi u opisu delatnosti (za telekomunikacije, za nauku, za prosvetu i za omladinu) nisu izuzela svoj glas. Drugim rečima, saglasila su se sa odlukom vlade koju sačinjavaju.

U Srbiji jedva iznad polovine domaćinstava ima računar (50,4 odsto), a gotovo dve petine (39 odsto) vezu sa Internetom. Nasuprot tome, koristi ga 97,8 odsto preduzeća u svom poslovanju, a za procenat manje Internet (96,8). Najgore je u školama u kojima je u toku poduhvat isporuke 30.000 računara (za 3.000 škola).

Šta je preče: da država ubire porez ili da ga se odrekne zarad privrednog napretka?

Informatičke tehnologije su žila kucavica savremenog društva i snažan tehno-ekonomski zamajac. Ne bude li naša zemlja znatno više ulagala, ozbiljno će zaostati. Iskusiće na svojoj koži opomenu Crvene kraljice iz „Alise u zemlji čuda”: trči najbrže što možeš, da bi ostao na istom mestu!