Штити ли закон потрошаче

На наше велико разочарaње Нацрт закона о заштити корисника финансијских услуга не штити потрошаче нити препознаје категорију потрошачких кредита већ уводи нове категорије у заштити банака од корисника финансијских услуга, наведено је у саопштењу Правног тима Националне организације потрошача који је редакцији „Потрошача” упутио писмо са примедбама на предлог овог закона. Иначе, овај пропис требало би да ступи на снагу већ од 1. јануара, када и Закон о заштити потрошача.

НОПС у овом писму упозорава на следеће:

– према предлогу закона корисником финансијских услуга означавају се физичка лица, укључујући и предузетнике, које користи или је користило финансијске услуге или се обратило даваоцу финансијских услуга ради коришћења услуга. Поставља се питање да ли се кроз одредницу „је користило” финансијске услуге провлачи и ретроактивна примена закона, па ако то јесте, то се мора посебно образложити

– у погледу даваоца финансијских услуга закон говори о банкарским услугама, финансијском лизингу, услугама осигурања и финансијским нагодбама. Ако се стриктно примени закон, без заштите остају потрошачи који добијају финансијске услуге од лица која нису законом наведена

– велики и најважнији недостатак закона је нерегулисање оне материје зашто је уопште и потребно донети овај закон, а то је питање камате која пада на терет корисника финансијских услуга. То питање практично уопште није регулисано. У закону се камате изједначавају са трошковима кредита, што је и теоријски и практично недопуштено, уз упућивање на прописе НБС у вези ЕКС (чл. 11 закона), чиме се важна материја оставља да се регулише подзаконским актом. У закону нема прописа о најважнијем делу уговора којим се пружају финансијске услуге, тј. о томе која је највиша дозвољена уговорена каматна стопа, обавези исказивања каматне стопе на годишњем нивоу, забране анатоцизма, начину обрачуна конформне каматне стопе за уговоре са роком дужим од годину дана. У закону је предвиђена могућност мораторијума – застоја у отплати за одређени период (чл. 28 ст. 2.) и то у делу закона који регулише доцњу. Мораторијум,међутим, зависи искључиво од воље даваоца финансијске услуге, што практично не представља никакву законску заштиту за корисника финансијских услуга. Закон не предвиђа ограничење да камата престаје да тече када достигне висину главног дуга, као правило, нити у којим случајевима је дозвољен изузетак од тог правила (нпр. стамбени кредити). Ми се залажемо да мораторијум кредита обавезно наступа као правило када висина камате са осталим теретима, достигне висину главног дуга (објективни критеријум за мораторијум, а не субјективни као што је то тешко имовинско стање корисника услуга из чл. 28 ст. 2. закона). Законом би требало предвидети изузетак за оне уговоре који имају рочност дужу од нпр. 10 година (нпр. стамбени кредити)

– закон за случај доцње упућује на опште прописе који регулишу законску затезну камату. Сматрамо да треба у закону посебно регулисати законску затезну камату где би се применила и Директива 2000/35/ЕЦ Европског парламента и савета, према којој се затезна каматна стопа одређује као референтна каматна стопа Централне европске банке увећана за седам процентних поена, рачунато на годишњем нивоу путем простог метода обрачуна камате. Ово подразумева да нема индексације камате, приписа камате главнице и обрачуна камате на камату, те да се заштита главнице од обезвређивања мора уговарати на начин независан од обрачуна камате

– закон нема ни пропис о недозвољеној камати, тј. зеленашкој камати, ни санкцију за случај уговарања зеленашке камате. У упоредној пракси најразвијенијих земаља тржишне привреде прописане су највише дозвољене каматне стопе, односно оне које се у погледу висине имају сматрати зеленашким када су корисници финансијских услуга изричито или посредно (преко висине кредита) физичка лица

– закон нема ни диспозитивне одредбе о томе која се каматна стопа примењује у случају када је нпр. трговац одобрио плаћање робе или услуга на одложено, уговорио да се плаћа камата, али каматна стопа није уговорена

– закон не предвиђа ни критеријуме по којима давалац финансијске услуге може прогласити да је дуг корисника финансијских услуга по уговору доспео и пре него што је наступила доспелост према условима предвиђеним уговором

– закон не предвиђа ни које трошкове давалац финансијске услуге може пренети на терет корисника финансијске услуге, нарочито нема забране да се накнаде исказују и намећу у процентуалном износу. Тиме би се решења из досадашње судске праксе практично применила и у Закону кроз ЕКС

– закон не регулише посебно осетљиве уговоре о финансијским услугама, посебно уговор о револвинг кредиту, готовинске кредите и правну ситуацију регулисања обавеза по минусном салду по текућем рачуну и кредитним картицама

– закон нема ни законску забрану да се по уговорима о финансијским услугама као обезбеђење наплате уговарају и наплаћују сопствене менице корисника финансијских услуга. Могућност коришћења сопствених меница прво онемогућава корисника финансијских услуга у ефикасном истицању и коришћењу права по Закону о заштити потрошача, а уједно у условима нерегулисаних односа поводом уговорне и затезне камате, омогућава кроз издавања бланко менице, изигравање и права корисника финансијских услуга из овог закона и Закона о заштити потрошача.

– закон нема ни одредбе о финансијским посредницима. Према дефиницији „трговца”, то је правно или физичко лице које даје финансијске погодбе и наступа на тржишту у оквиру своје пословне делатности или у друге комерцијалне сврхе. То оставља могућност да се под појмом трговца појаве и она правна и физичка лица које би требало спречити да закључују уговоре са финансијским погодностима (као што су„финансијски мешетари”) који се мимо регистроване делатности баве одобравањем кредита и зајмова.

– поред тога, потребно је институционално регулисати постојање „банкарског омбудсмана” који ће имати обавезу и овлашћења да се стара о ефикасној примени овог закона

– закон не регулише питање средстава обезбеђења по уговорима о финансијским услугама, нарочито питање хипотекарног обезбеђења (критеријуме за успостављање хипотекарног обезбеђења, терет доказивања да је обавеза престала и услове брисања хипотеке и сл.).

– закон не регулише питање тајности података из уговора о финансијским услугама, као ни питање ко, под којим условима и по којој процедури може давати податке о кредитном бонитету корисника финансијских услуга, ко, по којој процедури и под којим условима може тражити промену података о кредитном бонитету, санкције за погрешно унете податке о кредитном бонитету, услове брисања уписа о кредитном бонитету и сл. У чл. 17 закона дате су само опште одредбе о процени кредитне способности. Закон не даје ни критеријуме у погледу ограничења висине накнаде за податке о кредитном бонитету

– у чл. 37 закона предвиђа се да банка може пренети на другу банку потраживање из уговора о кредиту (које још није доспело), без пристанка корисника финансијских услуга, што је супротно начелу заштите потрошача. У чл. 38 закона предвиђа се могућност преноса уговора о кредиту и на треће лице, ако је кредит доспео. Ако се има у виду пракса банке да практично сваки кредит може прогласити доспелим (не само ако корисник не измирује у року обавезе из уговора, већ и ако банка процени да је угрожен кредитни рејтинг корисника кредита), тада се тек остављају тотално незаштићени потрошачи који су корисници финансијских услуга. Тиме се омогућава и појава „утеривача дугова”. Потребно је у закону регулисати и начела фер праксе наплате дугова (fair debt collection practices), по којој морају да поступају особе које се баве наплатом дугова (без обзира на то да ли су изворни повериоци или особе на које је пренето потраживање) по уговорима о пружању финансијских услуга, да би могли да буду регистровани код НБС.