Скромни расипници

Око 400 хиљада домаћинстава у Србији греје се на струју (груба процена јер многи електричним апаратима догревају просторије), 400.000 на угаљ, 150.000 (претежно у Војводини) на природни гас, 250.000 породица користи други вид централног грејања (котларница у згради или кући), док се готово 950 хиљада Срба греје на дрва (и ово је груба процена јер се велики део шумских газдинстава налази у приватном власништву где је тешко контролисати сечу). Кад се све сабере, само станови и куће (са пољопривредом), без индустрије и саобраћаја, утроше укупно око 3,6 милиона тона еквивалентне нафте – ТЕН (стандардизована мера у свету за мерење великих количина утрошене енергије, означава еквивалент енергије коју произведе сагоревање одређене количине нафте).

Са индустријом и саобраћајем потрошња енергије у Србији је око девет милиона ТЕН-а. То у поређењу са западноевропским земљама значи да од њих трошимо мање енергије – са 3.200 киловат-сати струје по становнику годишње, трошимо упола мање од 15 најразвијенијих земаља Европске уније – али то што потрошимо расипамо и не користимо ефикасно!

– Као земља имамо високи енергетски интензитет. Нажалост, потрошимо три пута мање енергије годишње по становнику од најразвијенијих земаља Европске уније, прецизније око 1,3 ТЕН-а примарне енергије по особи, али нам по јединици друштвеног производа треба чак шест пута више енергије у односу на Немачку, Италију, Француску, Шпанију и друге. У преводу: према овим подацима испада да наша индустрија мање ради, а да за производ који направимо потрошимо шест пута више енергије од ових земаља – појашњава Бојан Ковачић, заменик директора Републичке агенције за енергетску ефикасност.

Примера ради, Немачка троши много енергије, али ефикасно и рационално по јединици оног што произведе, па у том контексту јако мало потроши.

Када је грејање у питању, ми, каже Ковачић, у великој мери користимо угаљ и дрва. Чврстог горива трошимо годишње око 1,8 милиона тона еквивалентне нафте.

– У свету смо препознатљиви као велики потрошачи угља. То, еколошки, није добро. Угаљ приликом сагоревања ослобађа угљен-диоксид и сумпор-диоксид од којег настају киселе кише, а у атмосферу се испушта и угљена прашина. Јапанци су, рецимо, потпуно избацили угаљ, сем мало у индустрији. Прешли су на гас, нафту и струју добијену из нуклеарних електрана. Француска се ослања на струју из чак стотинак нуклеарки, што је велики број ових постројења за релативно малу земљу. Америка се такође враћа нуклеарној енергији и планира изградњу још стотинак нових.

Прича о нашем расипању енергије најбоље се, можда, илуструје у потрошњи топлоте за грејање зграда где лоше стојимо углавном због траљаве изолације.

– За загревање зграда трошимо 250 киловат-сати струје по квадратном метру годишње. Аустрија троши 120 киловат-сати по квадратном метру и чини све да потрошњу смањи на само 70 киловат-сати. Решење је веће улагање у изолацију спољних зидова, кровова, замену и поправку прозора и енергетски ефикасније термотехничке инсталације – додаје Ковачић.

Србија, такође, има релативно високу зависност од увоза енергената и она је сада око 40 одсто! Увозимо природни гас и нафту. Зна се, опет, да свака земља која има високу увозну зависност од црног злата ризикује и могућу политичку зависност, јер кључни производ купује од неког ко диктира цену.

– Енергетика је један од стубова развоја земље. Зато се свака држава бори да смањи енергетску зависност. Један од кључних начина за то је да се повећа енергетска ефикасност уз веће коришћење алтернативних извора енергије. Свако гледа да максимално искористи оно што има – хидропотенцијал, сунце, ветар и друго. Хрватска тако, на пример, субвенционише све који реше да пређу на производњу соларне енергије. Нажалост, код нас су овакве стимулације тек у фази гласног размишљања. За сада нема олакшица онима који се определе да бојлере, штедњаке и пећи вежу за сунчеве колекторе. Изостају, чини се, и рекламне едукације у том смеру, па све остаје на личној иницијативи оних грађана који ослушкују како то ради савремена Европа и сами планирају уштеду енергије и кућног буџета – каже Ковачић.

Ипак, није баш све тако црно. У припреми је подзаконска регулатива која ће дефинисати конкретне субвенције за произвођаче енергије из обновљивих извора, додају у Агенцији за енергетску ефикасност Републике Србије.

Саша Марић

-----------------------------------------------------------

Бечки програм

Мере за мањи трошак струје

Стручњаци Беча, са експертима бечког Техничког факултета, аустријске Агенције за енергетику и Макс Планк института из Минхена, претходне две године радили су на концепту штедње електричне енергије. Они су осмислили 100 појединачних мера чијом применом би се потрошња струје у Бечу до 2015. године смањила са прогнозираних дванаест на седам процената, што би годишње износило 180 уштеђених гигават-сати (GWh).

У Бечу је у периоду од 1993. до 2003. године потрошња електричне енергије повећана за 24 одсто, и то са 30.306 на 37.511 GWh. Уколико се ништа не би предузело потрошња струје би до 2015. године порасла за 12 одсто – на 42.000 GWh. Највеће уштеде електричне енергије могу се постићи у домаћинствима, затим код јавних и приватних услужних делатности, као и у индустрији и производним занатима.

Стручњаци су програм штедње тематски поделили на две области: то су техничке мере које омогућавају исти ниво комфора, квалитета и ефикасности уз мању потрошњу струје, а другу област чине мере које су усмерене ка понашању корисника, тако да се посебним погодностима подстиче свест о штедљивом коришћењу струје.

У најважније мере уштеде убрајају се: појачање енергетског санирања објеката (изолација), повећање стандарда у новоградњи (више тзв. пасивних кућа – стандард најниже могуће потрошње електричне енергије), утврђивање основних стандарда за пословне објекте, појачана модернизација грејних уређаја, иновације и развој технологија, на пример код коришћења клима-уређаја у пословним објектима који су потрошњу струје од 1993. године до данас готово четвороструко повећали и сарадња са пројектом "Еко-бизнис план Беч" за искоришћење потенцијала у области индустрије и занатства.