Независност на проби

Основни задатак омбудсмана као независне и самосталне институције је надзор над радом органа управе и јавних служби ради заштите људских права. Омбудсман спроводи истраге кад му се обрате грађани, или по службеној дужности. Ако нађе да је било кршења људских права од стране органа управе – упућује им препоруку или предлог да отклоне повреду. Препоруке нису правно обавезујуће, већ се њихово поштовање заснива на ауторитету аргумената. У случају да орган не поступи по препоруци, омбудсман о томе извештава више инстанце, уз предлог да предузму мере из своје надлежности, а може и јавно да изнесе случајеве кршења права и помене органе који су то чинили.

Основ за успостављање покрајинског омбудсмана АП Војводине дат је у тзв. Омнибус закону усвојеном 2002. године у Скупштини Србије, којим је оснивање ове институције утврђено као изворна надлежност Покрајине. Поред покрајинског, у Србији данас на основу Закона о локалној самоуправи делује и десетак локалних омбудсмана. Закон о републичком заштитнику грађана усвојен је у септембру 2005, али омбудсман још није изабран, иако је законски рок истекао у марту ове године. Зато су нам из неких европских институција недавно упућене критике. Сад, међутим, преостаје да сачекамо доношење новог устава, изборе и одговарајућу процедуру за избор првог републичког омбудсмана. Тим поводом треба рећи да постојећи закон о републичком заштитнику садржи неке недостатке који неће допринети оптималном функционисању овог органа. Републичког омбудсмана, наиме, може да изабере и разреши нешто више од једне четвртине посланика, што доводи у питање независност, непристрасност, па и ефикасност његовог рада. С друге стране, покрајинског омбудсмана бира Скупштина Војводине ако за кандидата гласа бар две трећине од укупног броја посланика, што је тренутно највиши цензус за избор неког функционера код нас (иста већина је потребна и за разрешење).

Закон прописује и могућност да омбудсману у истрази буду ускраћене неке тајне информације ако би то било у супротности са законом, иако он мора да чува тајност свих података који су проглашени тајним. Тиме му може бити онемогућено спровођење потпуне истраге, па и ефикасно деловање. Републичком омбудсману је забрањено и да даје "изјаве политичке природе", иако су питања људских права, а нарочито оцена стања људских права, политичка тема у правом смислу речи, што може бити злоупотребљено против "непослушног" омбудсмана.

Закон, затим, као критеријум утврђивања надлежности републичког омбудсмана прописује повреду републичког закона (иако републичке прописе у огромној већини случајева примењују органи управе свих нивоа), док је за покрајинског и локалне омбудсмане критеријум за поступање везан за орган који је извршио наводну повреду. Тиме су у закон уграђени услови за позитивне сукобе надлежности, када је више органа истовремено надлежно да поступа, али и оне негативне, кад ни један орган не сматра да је надлежан за поступање.

Иначе, покрајински омбудсман се и после три године од избора сусреће с неким тешкоћама у раду. Најпре, правни систем у целини, па и релевантни покрајински прописи још увек нису усклађени с чињеницом постојања ове институције (нпр. пословник Скупштине АПВ не прецизира поступак поводом извештаја омбудсмана). На коришћење буџета омбудсмана, одобреног од стране Скупштине, по инерцији се примењују акти и критеријуми који важе за органе управе, иако заштитник, као контролор управе треба и у томе да буде независан, па о томе може да одлучује само Скупштина. Извршна власт, у крајњој линији, може у том делу индиректно да ограничава рад, па и независност и самосталност омбудсмана.

Покрајински омбудсман