Nezavisnost na probi

Osnovni zadatak ombudsmana kao nezavisne i samostalne institucije je nadzor nad radom organa uprave i javnih službi radi zaštite ljudskih prava. Ombudsman sprovodi istrage kad mu se obrate građani, ili po službenoj dužnosti. Ako nađe da je bilo kršenja ljudskih prava od strane organa uprave – upućuje im preporuku ili predlog da otklone povredu. Preporuke nisu pravno obavezujuće, već se njihovo poštovanje zasniva na autoritetu argumenata. U slučaju da organ ne postupi po preporuci, ombudsman o tome izveštava više instance, uz predlog da preduzmu mere iz svoje nadležnosti, a može i javno da iznese slučajeve kršenja prava i pomene organe koji su to činili.

Osnov za uspostavljanje pokrajinskog ombudsmana AP Vojvodine dat je u tzv. Omnibus zakonu usvojenom 2002. godine u Skupštini Srbije, kojim je osnivanje ove institucije utvrđeno kao izvorna nadležnost Pokrajine. Pored pokrajinskog, u Srbiji danas na osnovu Zakona o lokalnoj samoupravi deluje i desetak lokalnih ombudsmana. Zakon o republičkom zaštitniku građana usvojen je u septembru 2005, ali ombudsman još nije izabran, iako je zakonski rok istekao u martu ove godine. Zato su nam iz nekih evropskih institucija nedavno upućene kritike. Sad, međutim, preostaje da sačekamo donošenje novog ustava, izbore i odgovarajuću proceduru za izbor prvog republičkog ombudsmana. Tim povodom treba reći da postojeći zakon o republičkom zaštitniku sadrži neke nedostatke koji neće doprineti optimalnom funkcionisanju ovog organa. Republičkog ombudsmana, naime, može da izabere i razreši nešto više od jedne četvrtine poslanika, što dovodi u pitanje nezavisnost, nepristrasnost, pa i efikasnost njegovog rada. S druge strane, pokrajinskog ombudsmana bira Skupština Vojvodine ako za kandidata glasa bar dve trećine od ukupnog broja poslanika, što je trenutno najviši cenzus za izbor nekog funkcionera kod nas (ista većina je potrebna i za razrešenje).

Zakon propisuje i mogućnost da ombudsmanu u istrazi budu uskraćene neke tajne informacije ako bi to bilo u suprotnosti sa zakonom, iako on mora da čuva tajnost svih podataka koji su proglašeni tajnim. Time mu može biti onemogućeno sprovođenje potpune istrage, pa i efikasno delovanje. Republičkom ombudsmanu je zabranjeno i da daje "izjave političke prirode", iako su pitanja ljudskih prava, a naročito ocena stanja ljudskih prava, politička tema u pravom smislu reči, što može biti zloupotrebljeno protiv "neposlušnog" ombudsmana.

Zakon, zatim, kao kriterijum utvrđivanja nadležnosti republičkog ombudsmana propisuje povredu republičkog zakona (iako republičke propise u ogromnoj većini slučajeva primenjuju organi uprave svih nivoa), dok je za pokrajinskog i lokalne ombudsmane kriterijum za postupanje vezan za organ koji je izvršio navodnu povredu. Time su u zakon ugrađeni uslovi za pozitivne sukobe nadležnosti, kada je više organa istovremeno nadležno da postupa, ali i one negativne, kad ni jedan organ ne smatra da je nadležan za postupanje.

Inače, pokrajinski ombudsman se i posle tri godine od izbora susreće s nekim teškoćama u radu. Najpre, pravni sistem u celini, pa i relevantni pokrajinski propisi još uvek nisu usklađeni s činjenicom postojanja ove institucije (npr. poslovnik Skupštine APV ne precizira postupak povodom izveštaja ombudsmana). Na korišćenje budžeta ombudsmana, odobrenog od strane Skupštine, po inerciji se primenjuju akti i kriterijumi koji važe za organe uprave, iako zaštitnik, kao kontrolor uprave treba i u tome da bude nezavisan, pa o tome može da odlučuje samo Skupština. Izvršna vlast, u krajnjoj liniji, može u tom delu indirektno da ograničava rad, pa i nezavisnost i samostalnost ombudsmana.

Pokrajinski ombudsman