Слике снова на сцени

После занимљивих позоришних и филмских улога које је остварила у представама "Човек, звер и врлина", " Време чуда", "Мишоловка", "У поверењу", "Човек је човек", "Арсеник и старе чипке", "Родољупци", као и у филмовима "Ми нисмо анђели", "Лепа села, лепо горе", "Дезертеру", "Три палме за две битанге и рибицу", Милена је одлучила да се опроба и као редитељ. Најпре је режирала "Пијанисту" у Јагодини, затим "Госпођицу Јулију" у Београдском драмском...

– Трагала сам за делом које бих радила, распитивала се код пријатеља и познаника шта би волели да гледају у позоришту, јер многи тврде да им је доста политике и сличних тема. Неколико људи ми је поменуло књигу "Троје" Џулијана Барнса као занимљиву причу која их је окупирала и која је оставила трага у њиховом размишљању. Случајно сам је за премијеру своје представе "Пријатни животи" добила на поклон и јако ми се допала. Управник Брадић је већ имао жељу да то стави на репертоар и тако смо почели са радом – каже наша саговорница.

Не могавши да одоли својим јунацима, Барнс им се вратио после десет година, зато нас је занимало са које временске дистанце ће се Милена Павловић обратити својим актерима у новој представи, с обзиром на то да је комад "Троје" премијерно изведен пре три године.

– Ми смо направили мањи размак – пет до седам година – јер су глумци старији само три године. У позоришту је то могуће јер је све мимикрија, јер замишљамо и размишљамо како би било. Најважнија је комуникација јунака и да ли су уопште одрасли за тих седам или десет година, и шта се променило у том временском размаку. У делу "Троје" је био у питању љубавни троугао који се сада на неки начин обнавља. Значи, после десет година пријатељ који је отишао у Америку враћа се у Лондон и наставља своје пријатељство са познатим паром и сада се види колико се ко променио, шта се у међувремену у њиховим животима десило. У представи "Љубав, итд." не откривамо од почетка шта је било у првом делу, јер посматрамо та два дела као две различите целине. Постоји још једна књига Џ. Барнса са сличном темом, "Пре но што ме је срела", што значи да ћемо можда једном и то реализовати и тако направити читав серијал.

Милена Павловић завршила је Факултет драмских уметности у Београду, током студија стекла је прва редитељска искуства, када су студенти једни другима помагали у проналажењу сценских решења. Савете је добијала и од свог оца, познатог редитеља Живојина Павловића.

– Нисам размишљала да будем редитељ, али сам увек имала неку своју визију кад радимо представу, што можда није било паметно, не у смислу да сам само ја у праву, него да драмски текст може да се гледа из различитих углова. То ме је негде спутавало у глуми, јер сам увек имала неко своје мишљење. Тако сам дошла на идеју да и сама нешто режирам. Режија је сложенија, али глума је тежа у смислу стреса и испитивања које глумац улаже не само за време проба, већ и приликом сваког извођења представе. Наравно, редитељи се не би са тим сложили. Режија пружа другу врсту размишљања, има већу слојевитост и компликованија је јер морају да се покрију разне ствари: глума, техника, емоција. С обзиром на то да сам имала жељу да упишем сликарство, овде ми се и та жеља испуњава кроз слике које могу да направим кроз сценографију, наравно у договору са сценографом. Да креирам боје кроз визију приказивања снова, што у глуми могу само у оквиру своје улоге – каже Милена Павловић.