Шум у бесмислу

Урош Ђурић (1964) је мултимедијални уметник. Студирао је историју уметности, дипломирао и магистрирао сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду. Најширој публици познат је као лик анђела из филма "Ми нисмо анђели". У београдској галерији "Звоно" Урош Ђурић представио је ових дана изложбу "Повратак мртвог сликара са новим проблемима".

Изложба у галерији  "Звоно" није изложба Ваших радова већ оних који су утицали на тај рад. Породично окружење, на пример. Шта је суштина оваквог концепта?

– Морам одмах на почетку да разјасним да изложбу "Повратак мртвог сликара са новим проблемима" сачињава рад под називом "Прелазак велике празнине". Сам рад се састоји од артефаката из породичног фундуса – четири фотографије на којима су чланови моје породице, два рада мога оца, видео-сегмент емисије "Концерт за луди млади свет" Јована Ристића, део америчког веб-сајта Селебритикафе и прича америчког аутора Волтера Ебиша "Прелазак велике празнине", објављене средином 80-их година прошлог века у загребачком књижевном часопису "Питања", по којој је и сам рад назван. Рад је близак постструктуралистичком методу, тачније семио уметности. У "Појмовнику модерне и постмодерне ликовне уметности и теорије"

Мишка Шуваковића стоји да је за семио уметност карактеристично успостављање система знакова или трагова означавања који смислено постоје кроз релације са другим знаковним системима – другим сликама, историјом сликарства, масовним медијима, теоријским дисциплинама, скривеним или нескривеним идеолошким моделима. У семио уметности, уметничко дело се не ствара да би естетски било контемплирано (доживљај лепог, експресивног, оригиналног), већ да би уметничко дело било "симптом" на коме се откривају идеолошки, психолошки и језички парадокси, проблеми, драме и илузије позног модернизма. У основи мог рада лежи покушај да се сагледа феномен модернизма из визуре оних који су више били објект него субјект историје, који нису били део руководеће политичке номенклатуре или културног естаблишмента. Посебан акцент је на начину и условима преко којих су позиционирали и легитимисали себе у модернистичким процесима. Такође сам сматрао да је важно потцртати разлику између технолошке модернизације друштва и идеје модерности, управо тиме што, осим једног, сви сегменти рада припадају периоду између 1948. и 1967. године.

Припадате малобројној групи уметника који су остварили успех изван наше земље. Да ли овде, у Србији, то помаже или одмаже?

– Рецимо да у Србији то помаже при уласку на сплавове, углавном ме пропуштају са осмехом на лицу.

Који су најзначајнији откупи Ваших дела у јавним колекцијама?

– Било их је доста. У неке од најзначајнијих свакако спадају откупи за колекције Есл и Лудвиг у Бечу, колекције Антоана де Галбера и Марсела Флајса у Паризу, Музеја савремене уметности у Београду...

Ви сте мултимедијални уметник. Када бисте се бавили само ликовном уметношћу, да ли бисте могли да преживите?

– Мултимедијалност или интердисциплинарност ми мало значе. Не ради се о неком великом, мастер плану којим се руководим при стварању. Бирам онај медиј који ми се чини најприкладнијим у реализацији неког пројекта. Лакоћа са којом се исказујем у другим дисциплинама је пре производ неинхибираности него жеље. Већи део прихода остварујем у својој матичној струци.

Како оцењујете ликовну критику у Србији?

– Стање је поразно, уколико га упоредимо са стањем у основном, базичном сегменту сваке ликовне сцене – уметничкој продукцији која је обимна, разноврсна и – необрађена. Ви данас у периодици немате ликовног критичара испод 60 година. То је професија која у овој средини одумире.

Како коментаришете галеријски систем у Београду?

– Слично као и са ликовном критиком. Осим галерије "Звоно" и донекле галерије "Хаос", нема приватних галерија које се континуирано баве рецентном продукцијом и пласманом експерименталне, радикалне, савремене уметничке праксе, што је за двомилионски град равно нули. Колико год оне биле профилисане, стање у медијима, као и општи статус културе у друштву, а посебно савремене уметности, такав је да их чини готово невидљивим. Оне су произвођачи шума у мору бесмисла. Зато и не чуди што ликовни уметници нису звезде као писци, режисери, глумци, оперски певачи, балетани. А били су. Када сте у последњих 15 година видели неког од актуелних ликовних уметника на насловној страни релевантнијег магазина, недељника или дневних новина? Нема их.

Прошлогодишњи сте добитник награде Октобарског салона. Како коментаришете овогодишњи Салон?

– То је велики догађај за ову средину. Не памтим да се икада у историји овог поднебља одржао тако репрезентативан скуп великих, значајних имена из света савремене уметности – уметника, теоретичара и кустоса. Ова изложба још једном отвара питање недостатка значајније, савременије инфраструктуре не само у центру, већ и на ширем подручју града, која би сервисирала изложбе оваквог типа.