Икона музике нашег доба

Један од највећих музичких уметника, Пољак и грађанин света Кшиштоф Пендерецки (1933), дириговао је у Београду своју музику, и то ће бити датум за памћење. Оркестар из Кракова, у чијој основи су само гудачи и гостујући дувачи, извео је најпре моцартовску Шубертову Пету симфонију у Бе дуру, па Концерт за оркестар (1948) веома значајне пољске композиторке Гражине Бацевич (1909–1969) и, као куриозитет, једно од најновијих остварења Пендерецког, први пут у Београду, Кончерто гросо за три виолончела и оркестар (2001) чија је премијера била у Токију. Тако се долази у госте, са музиком својих аутора.

Огромно стваралаштво Пендерецког, посебно његов авангaрдни период шездесетих година 20. века утицало је на целокупну светску продукцију, нарочито на наше композиторе, а дела као што су "Тужбалица жртвама Хирошиме", Пасија по Луки, опера "Црна маска", низ концерата писаних за највеће светске солисте… граде бриљантни опус у походу од авангарде до неокласицизма и неоромантизма. Заокрет се догодио осамдесетих година – у повратку на елементарне музичке вредности, на мелодију, наглашену ритмичност, распеваност.

Бизарност концерта за три виолончела већ је садржана у самом избору солистичког блока у којем се музичари надмећу најпре међу собом, па онда и са целим оркестром (аналогно тројици тенора). Кончерто гросо има најпре необарокну структуру, а у музичкој матрици се смењују фрагментарност тематике уз виртуозност солиста чије се експозиционе и каденцирајуће умеће смењује са узбуђеним, драматичним и лирским одсецима, у комбинацији са дувачима, удараљкама и гудачима. Необично дело, инспирисано, обимно, хармонски и посебно оркестарски – развијено и богато. Померен стилски, и после четрдесет година, садашњи Пендерецки је занимљив као и онај претходни – иноватор.

Троје виртуоза, млада и нова звезда на виолончелу Татјана Васиљева (победница такмичења "Ростропович" у Паризу) која је свирала на Страдиварију, јединствени Давид Герингас, као и невероватни Ласло Фењо (прва награда на такмичењу "Пабло Казалс", 2004) допринели су светском утиску извођења, што је Sinfonietta Cracovia демонстрирала у целом свом наступу и одушевила београдску публику која није дозвољавала музичарима да сиђу са сцене.

* * *

У славу 800 година од преноса моштију Светога Симеона, у сали Коларца беседио је епископ браничевски др Игњатије и потом је изведен програм мањих духовних композиција на импозантној сцени са преко 150 учесника.

Посебан и централни део програма било је извођење новог дела композитора Зорана Христића "Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској", писаног по изванредном тексту Љубомира Симовића који обавезује и истовремено прети да у тој мери надвиси музичку инвенцију, да она посустане и сасвим бледи. Опсежном кантатом (око 40 минута) у десет ставова за солисте, два хора (мешовити и женски) и електронику, Зоран Христић је музиком најпре поштовао преузети текст. Затим је, некада речитативним одсецима, некада одсечним ритмом, једноставном мелодијом нагласио поруке песника. Хорски делови писани су без модернијих поступака, али у духу српске традиције, духовне и световне.

Иако молитвена, музика поседује велике контрасте, климаксе и вешто је компонована између хора и четворо солиста, с тим што су клавијатуре на моменте звучале оргуљски, али у већем делу непримерено садржају текста и музике. Или дело треба оркестрирати или сасвим лишити пратње.

Одлични извођачи, прецизни, интонативно чисти и са веома добром дикцијом (Хор "Обилић–Крсмановић") уз удео анђеоских гласова женског хора Collegium musicum – диригент Даринка Матић-Маровић – и са солистима међу којима се истицао сопран Ане Цветковић, суптилан, посебне боје и квалитета. Нису заостајали ни Ива Мрвош, Радивоје Симић, као ни Владимир Андрић.