Ikona muzike našeg doba

Jedan od najvećih muzičkih umetnika, Poljak i građanin sveta Kšištof Penderecki (1933), dirigovao je u Beogradu svoju muziku, i to će biti datum za pamćenje. Orkestar iz Krakova, u čijoj osnovi su samo gudači i gostujući duvači, izveo je najpre mocartovsku Šubertovu Petu simfoniju u Be duru, pa Koncert za orkestar (1948) veoma značajne poljske kompozitorke Gražine Bacevič (1909–1969) i, kao kuriozitet, jedno od najnovijih ostvarenja Pendereckog, prvi put u Beogradu, Končerto groso za tri violončela i orkestar (2001) čija je premijera bila u Tokiju. Tako se dolazi u goste, sa muzikom svojih autora.

Ogromno stvaralaštvo Pendereckog, posebno njegov avangardni period šezdesetih godina 20. veka uticalo je na celokupnu svetsku produkciju, naročito na naše kompozitore, a dela kao što su "Tužbalica žrtvama Hirošime", Pasija po Luki, opera "Crna maska", niz koncerata pisanih za najveće svetske soliste… grade briljantni opus u pohodu od avangarde do neoklasicizma i neoromantizma. Zaokret se dogodio osamdesetih godina – u povratku na elementarne muzičke vrednosti, na melodiju, naglašenu ritmičnost, raspevanost.

Bizarnost koncerta za tri violončela već je sadržana u samom izboru solističkog bloka u kojem se muzičari nadmeću najpre među sobom, pa onda i sa celim orkestrom (analogno trojici tenora). Končerto groso ima najpre neobaroknu strukturu, a u muzičkoj matrici se smenjuju fragmentarnost tematike uz virtuoznost solista čije se ekspozicione i kadencirajuće umeće smenjuje sa uzbuđenim, dramatičnim i lirskim odsecima, u kombinaciji sa duvačima, udaraljkama i gudačima. Neobično delo, inspirisano, obimno, harmonski i posebno orkestarski – razvijeno i bogato. Pomeren stilski, i posle četrdeset godina, sadašnji Penderecki je zanimljiv kao i onaj prethodni – inovator.

Troje virtuoza, mlada i nova zvezda na violončelu Tatjana Vasiljeva (pobednica takmičenja "Rostropovič" u Parizu) koja je svirala na Stradivariju, jedinstveni David Geringas, kao i neverovatni Laslo Fenjo (prva nagrada na takmičenju "Pablo Kazals", 2004) doprineli su svetskom utisku izvođenja, što je Sinfonietta Cracovia demonstrirala u celom svom nastupu i oduševila beogradsku publiku koja nije dozvoljavala muzičarima da siđu sa scene.

* * *

U slavu 800 godina od prenosa moštiju Svetoga Simeona, u sali Kolarca besedio je episkop braničevski dr Ignjatije i potom je izveden program manjih duhovnih kompozicija na impozantnoj sceni sa preko 150 učesnika.

Poseban i centralni deo programa bilo je izvođenje novog dela kompozitora Zorana Hristića "Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj", pisanog po izvanrednom tekstu Ljubomira Simovića koji obavezuje i istovremeno preti da u toj meri nadvisi muzičku invenciju, da ona posustane i sasvim bledi. Opsežnom kantatom (oko 40 minuta) u deset stavova za soliste, dva hora (mešoviti i ženski) i elektroniku, Zoran Hristić je muzikom najpre poštovao preuzeti tekst. Zatim je, nekada rečitativnim odsecima, nekada odsečnim ritmom, jednostavnom melodijom naglasio poruke pesnika. Horski delovi pisani su bez modernijih postupaka, ali u duhu srpske tradicije, duhovne i svetovne.

Iako molitvena, muzika poseduje velike kontraste, klimakse i vešto je komponovana između hora i četvoro solista, s tim što su klavijature na momente zvučale orguljski, ali u većem delu neprimereno sadržaju teksta i muzike. Ili delo treba orkestrirati ili sasvim lišiti pratnje.

Odlični izvođači, precizni, intonativno čisti i sa veoma dobrom dikcijom (Hor "Obilić–Krsmanović") uz udeo anđeoskih glasova ženskog hora Collegium musicum – dirigent Darinka Matić-Marović – i sa solistima među kojima se isticao sopran Ane Cvetković, suptilan, posebne boje i kvaliteta. Nisu zaostajali ni Iva Mrvoš, Radivoje Simić, kao ni Vladimir Andrić.