Сакашвилијева игра

Председник Грузије Михаил Сакашвили поново је на себе привукао пажњу јавности. Прво је пре десетак дана његова полиција по кратком поступку похапсила највиђеније опозиционе лидере, да би се пре неки дан са лисицама на рукама обрела и четири руска официра оптужена за шпијунажу. У оба случаја сам Сакашвили је био ван домовине, подаље од догађаја, покушавајући да убеди свет у досегнућа грузијске демократије и економске успехе ове кавкаске земље.

Главни проблеми који га тиште – како наћи заједнички језик са отцепљеним републикама Абхазијом и Јужном Осетијом, како решити проблем свеприсутног криминала, оздравити привреду и колико-толико подићи стандард обичних људи – остају, међутим, нерешени. Спонзори из Вашингтона захваљујући чијем деловању је Сакашвили и доспео на власт, и који ту власт и даље финансирају, имају све мање разумевања. Грађани још мање. А нови избори су на самом прагу. Председнику су, очигледно, животно потребни крупни потези који би, барем донекле, заглушили питање: каквом то он земљом руководи.

Влада без народа

У покушају да поврати пољуљани углед Сакашвили се сетио да би, барем фиктивно, могао под своје окриље да поврати отцепљену републику Абхазију. То је учинио тако што је преименовао Кодорски кланац у Горњу Абхазију и овамо довео своју војску. Мада овај део Грузије никада није ни био под контролом сепаратистичке владе у Сухумију већ га је контролисала локална милиција наклоњена Тбилисију, промена имена требало је неупућене да убеди како је корак ка комплетирању суверенитета, ипак, учињен.

То, наравно, није све. Грузијски председник је одлучио да оформи и "владу Абхазије у избеглиштву" чије седиште би, наравно, било на територији "Горње Абхазије". Тешко је сада рећи шта је Сакашвили све имао на уму, и како је планирао да убеди међународну заједницу да је влада коју је он поставио, а која би требало да представља једну међународно непризнату републику, прави партнер за преговоре, а не она коју је изабрало становништво те исте непризнате републике.

Слично је и са хапшењем руских официра, припадника делова армије РФ на Закавказју преостале овде после распада Совјетског Савеза. Не улазећи у то да ли су Руси заиста организовали шпијунску мрежу и какве су им биле намере, чињеница је да су неки ранији слични случајеви (на овим или другим просторима, свеједно), углавном, ретко попримали овако громогласне размере. У питању су професионалне службе међу којима влада одређени кодекс и које се увек труде да своје "брљотине" саме рашчисте. Наравно, под условом да цела игра није у функцији далекометнијих политичких интереса.

А управо такви интереси су у неколико протеклих година превладали на Кавказу. Реч је, наравно, о ширењу утицаја НАТО на просторе бившег СССР-а и покушају Русије да то ширење што више амортизује. У овој игри председник Грузије је, попут шефова још неких држава земаља бившег источног блока, један од пиона које води рука из Вашингтона. Сасвим легитимно, рекло би се. Али и са нежељеним последицама – пре свега по пионе.

Сакашвили је у једном успео – скренуо је пажњу светске јавности на Грузију. Али питање је да ли је овог пута, код куће и у иностранству, задобио једнаке симпатије као 2003. када је у налету "револуције ружа" уклонио са власти дотадашњег шефа државе Едуарда Шеварднадзеа. Нико од западних савезника није са сличним одобравањем поздравио његову најновију игру. Шеф европске дипломатије Хавијер Солана му је чак поручио да мало "спусти лопту".

Разлога за уздржаност свакако има. Европском делу међународне заједнице не одговара претерано конфронтирање са Москвом која је на хапшење својих официра одмах одговорила економском блокадом Грузије. И то све у тренутку када је глас Русије по питању коначног решења косметског проблема кључан. Јер Русија са пажњом гледа на дешавања у кавкаској републици, ако ни због чега другог а оно стога што тамо живе њени грађани, и пажљиво их пореди са оним што се збива у јужној српској покрајини.

Лоша услуга

покушавајући да се докаже као прави лидер Сакашвили је грузијском народу, у ствари, учинио медвеђу услугу. Економске санкције које је Русија увела сигурно ће највише погодити обичне грађане. Поготово ако се зна да чак две трећине житеља кавкаске републике преживљавају захваљујући парама које им шаљу рођаци из бивше совјетске матице. Војне претње побуњеним републикама такође за одговор могу да имају само додатно уплитање Русије (лидер Либерално-демократске партије Владимир Жириновски чак позива на окупацију Грузије), а то сигурно неће обезбедити Сакашвилију ширење власти на целу територију онога што он подразумева под Грузијом.

Заоштравање са Русијом неће помоћи ни у борби са опозицијом, чак ни са оним њеним деловима којима је Запад, такође, ближи. Украјинска "наранџаста револуција" већ је исказала своје суштинске слабости, грузијска "револуција ружа" изведена је у понешто другачијим условима, али и њој су боје одавно избледеле. Сви остали слични покрети на просторима бившег СССР-а нису ни дали конкретне резултате.

Разлози за неуспех леже у чињеници да је основна жеља свих "обојених револуционара" била, пре свега, бекство од утицаја Москве под утицај Вашингтона. Суштинске промене – на економском и социјалном плану – бачене су у други план. Ни Сакашвили није отишао корак даље. У околностима у којима опстаје његова држава тешко да је и могао много шта да уради. Али, можда опозиција има боље идеје.