Лекцију држи позоришна Суботица

Позоришну годину иза нас обележиле су значајне представе остварене изван Београда, пре свега у Војводини, још конкретније – у Суботици.

Војвођанско позориште већ неколико година има најзанимљивије продукције у Србији и представља најплодније тло на коме се рађају истински вредна уметничка дела. Недавно је у Народном позоришту у Суботици изведена премијера представе „Кукавичлук” хрватског редитеља Оливера Фрљића, која је сигурно најзначајнија политичка представа ове године у Србији.

Овако је Ана Тасић, позоришни критичар и театролог, коментарисала позоришну годину која је иза нас. Током протекле године свој позоришни искорак, како примећују театролози и критичари, направила су, махом, позоришта у унутрашњости. Шта је обележило протеклу позоришну годину? Које представе су оставиле траг? Који уметници су се издвојили својим сценским рукописом? – питања су на које су одговарали угледни позоришни посленици.

– На почетку године на истој сцени је изведена такође битна представа „Бановић Страхиња” Андраша Урбана. Такође, када је реч о Војводини, два мађарска позоришта, „Деже Костолањи” из Суботице и Ujvidekisinhaz из Новог Сада, мислим да представљају највиталнија театарска места у Србији. У позориштима јужно од Београда ситуација је била доста тужна, сиромашна и у економском и у идејном погледу. Издвојила бих можда само представу „Еуфемизам” редитељке Оље Ђорђевић у Народном позоришту у Нишу – каже Ана Тасић.

А што се Београда тиче, Тасићева је поменула Југословенско драмско позориште и две квалитетне представе, „Метаморфозе” и „Рођени у ЈУ” са којима је повратило своју позицију креативног центра. Ту је и представа „Чекаоница” Бориса Лијешевића, копродукција Атељеа 212 и КЦ Панчево која, како тврди Ана Тасић, може да буде нека врста охрабрења ауторима у смислу тога да је направљена ни за какав буџет а њени естетски резултати су заиста врхунски.

Ксенија Радуловић, уметнички директор и селектор наредног 56. Стеријиног позорја у Новом Саду, свакодневно путује по градовимa Србије и шире, трагајући за представама које ће одабрати за своју селекцију.

–Чини ми се да се позоришна 2010. година не може назвати ни посебно успешном ни наглашено неуспешном. Током ове године није се појавио неки сасвим нов и млад аутор, редитељ или драматичар, који је снажно скренуо пажњу на свој рад, али ако смо, с друге стране, у истом периоду на нашим сценама гледали бар неколико остварења која ћемо памтити дуже од једне сезоне – онда нема разлога за неко незадовољство. Такође, новије премијере ЈДП-асведоче о очувању већ постављених естетских и репертоарских стандарда у овој кући,што није нимало безначајно у контексту свеприсутне тржишне логике и забрињавајућег опадања укуса, а чему ово позориште доста успешно одолева – објашњава Радуловићева.

Годину можемо памтити, додаје селекторка Стеријиног позорја,и по појави прве представе документарног театра „Чекаоница” Бориса Лијешевића у Атељеу 212. Радује и интерес наше средине за Оливера Фрљића, једног од најпроминентнијих редитеља у региону, али би још боље било када би недавни ангажман Фрљића у Суботици био и подстицај за сарадњу наших позоришта и са другим занимљивим млађим редитељима из региона.

Позоришну годину која измиче коментарисао је и новосадски театролог Мирослав Мики Радоњић:

– Од неколико остварења која су заслужилада понесу атрибуте озбиљног позоришног догађаја, издвојио бих „Метаморфозе” ЈДП-а и „Кукавичлук”,ауторски пројекат Оливера Фрљића у извођењу Народног позоришта из Суботице. Треба истаћи чињеницу да се Суботица у 2010. потврдила као један од најагилнијих регионалних центара театарских дешавања, не само због промишљене репертоарске политике тамошњег народног позориштаи театра „Деже Костолањи”,већ и Дезире фестивала, чије је друго издање потпуно оправдало све разлоге његовог настајања – закључује Радоњић.

Б. Г. Требјешанин

-----------------------------------------------------------

Срећан тренутак

– Када је негде 50-их година у Београду са комадом „Избегли за длаку” Торнтона Вајлдера гостовала велика америчка глумица Хелен Хејс, тада већ у зрелим годинама, на питање шта мисли о кризи позоришта, одговорила је да то већ слуша откако глуми и да криза не постоји. А почела је да глуми у својој петој години. Ја сам се у животу наодговарао на питање кризе театра код нас и у свету. Нисам нашао бољи одговор него добре старе прве даме америчке сцене, иако ме овог пута то нико није ни питао, каже Јован Ћирилов, неуморни позоришни путник и додаје:

– Зачудићете се, али ја мислим да је наше позориште у свом изразито срећном тренутку. Пре свега што већину наших најбољих представа ствара млада генерација. А баве се данашњим горким даном у друштву и јучерашњим даном у скорој, а горој прошлости. Ни средња генерација, ни она најзрелија не заостају. Сетимо се само овогодишњих представа „Елијахова столица”, „Чекаоница, „Драма о Мирјани, и овима око ње”, „Господин, „Пазарни дан”, „Рођени у ЈУ”, „Човекова трагедија”, „Поморанџина кора”... Неке најбоље представе 2010. године, и то изразито савременог израза, појавиле су се изван Београда. Предњачи овог пута Суботица са оним што у свом позоришту „Костолањи Деже” ствара Андраш Урбан или што је у тамошњем Народном направио жестоки момак из Хрватске Оливер Фрљић „Кукавичлук”.