Скок плата и незапослености

"Стање у српској економији је боље него икада", оцењује самоуверено гувернер Народне банке Србије Радован Јелашић. Ипак, нити је све боље, нити је свима добро, тим пре што је већина грађана од  демократије очекивала много више. Политичари с правом одговарају да се у Србији данас ипак боље живи. Економисти чак упозоравају да, баш као некада, и данас живимо много боље него што заслужујемо. Трошимо незарађено, све више се задужујемо, а то ће, ипак, неко морати да плати.

Статистика и економисти указују да се од 2001. у Србији, доиста, све више ради и ствара, чиме се увећава национално богатство. Вредност свих наплаћених производа и услуга, које чине бруто домаћи производ (БДП), годишње је у просеку повећаван за око 5,6 одсто. И док је раст БДП-а у протеклих шест година двоструко већи од уобичајеног просечног раста у земљама богатијег дела Европе, има аналитичара који тврде да је он у Србији могао и морао бити знатно већи. Јер, по неким рачуницама, досадашњи просечан економски раст морао би да се понови барем још десетак година да би Србија достигла ниво производње и животног стандарда  из 1986. или 1989. године. Иначе, прилично одоцнела израда националне стратегије развоја привреде до 2012. године је при крају, а у њој је предвиђена просечна годишња стопа привредног раста од пет до седам одсто, што треба да омогући такозвани одрживи развој.

Опоравак српске индустрије изневерио је очекивања и највећих песимиста. Од 2001. до 2005. године индустријска производња је остварила просечно повећање од само 1,6 одсто. Неки економисти узрок виде у мањку спорости реформских захвата кроз законску регулативу, али и у дефициту економских слобода. Други сматрају да је управо неодмерена либерализација спољне трговине изложила осакаћену привреду бруталној конкуренцији из иностранства.

ДОС је својевремено навео грађане да верују да ће помирење Србије са светом покренути снажан инвестициони циклус, са већим приливом свежег иностраног капитала. Веровало се да ће директне инвестиције донети убрзани привредни раст  који неће бити мањи од 10 одсто годишње. Можда је политичка нестабилност одбијала стране улагаче, иако није купце најбољих српских предузећа.

Поред спорог опоравка производње, нежељене последице изосталих директних страних инвестиција су огроман дефицит у спољној трговини и раст незапослености.

Све до прошле године, пре свега захваљујући једнократном учинку уведеног пореза на додату вредност, увоз је знатно брже растао од извоза, а са њим и сваке године све већи дефицит, који ће, судећи по досадашњим резултатима, у овој години достићи 6,5 милијарди долара.

Све већи укупни спољни дуг Србије (иако онај јавни, за који гарантује држава и који се редовно отплаћује, смањује учешће у укупном бруто друштвеном производу земље). представља још једну непријатну чињеницу у економским односима са светом. Иако су Париски и Лондонски клуб страних поверилаца отписали Србији око четири милијарде  долара потраживања, она су крајем 2005. године достигла 15,467 милијарди долара. Додатних око пола милијарде долара отписале су нам у фебруару ове године комерцијалне банке из Лондонског клуба, али је, према подацима НБС, укупно девизно задужење земље, због све већих позајмица грађана и предузећа, последњег дана јула достигло чак 18,33 милијарде долара.

Зараде су само у прошлој години реално скочиле мање од оствареног повећања БДП-а и продуктивности, а редовно су, некада и вишеструко, премашивале раст индустријске производње. Просечна нето зарада из 2000. године од 40 евра, у 2001. достигла је 102 евра. Наредне године била је већ 152 евра, у 2003. око 176, да би на изричит захтев ММФ-а, у  2004. била повећана за нешто мање од двадесетак евра.  Прошле године у ковертама запослених било је, у просеку, динара у вредности око 210 евра, да би у августу ове године премашила 260 евра.

У марту 2001. било је 2,8 милиона запослених и 765.000 лица без посла. Према подацима званичне статистике, у истом месецу ове године број незапослених премашио је милион, а међу запосленима је за око сто хиљада мање него марта 2001. године.

Представници актуелне владе су изменама пореске политике у овој години настојали да промене набоље наведену статистику запослености. Кажу да је већ почела да даје жељене резултате, а више нових радних места треба да донесе и обзнањени Национални инвестициони план.  

Што би рекао афористичар, треба очекивати да се "задовољавајуће стање неће даље погоршавати".

--------------------------------------------------------------------------

Др Миладин Ковачевић: Мађарска за наук

– У прве три године коренито је реформисан фискални систем, јавна потрошња је учињена јасно видљивом, укинута су сва парафискална захватања, буџетски дефицит је стављен под контролу, да би у 2005 – 2006. био остварен суфицит – указује др Миладин Ковачевић, сарадник "Месечних анализа и трендова" Економског института. – Али у јавним финансијама остаје питање одрживости садашњег нивоа јавне потрошње. Иако је стављена под контролу, још су нереформисани системи здравства, школства, пензија, одбране, администрације и други, а нису довршени приватизација и реструктурисање јавних предузећа. Тако јавни сектор остаје кључни извор неравнотежа у будућности, кочница приватног сектора, страних директних инвестиција, али и могућег поновног настанка буџетског дефицита.

Зато је, напомиње Ковачевић, поучан пример Мађарске, где је после година успешне транзиције у многим секторима буџетски дефицит од 10 одсто бруто домаћег производа запретио да отвори кризу макроекономске стабилности.

--------------------------------------------------------------------------

Александар Влаховић: Два изазова

– Брзо смо постигли макроекономску стабилност, успешно су завршени реструктурисање и приватизација банкарског сектора, као и реформа пореског система – оцењује Александар Влаховић, бивши министар за приватизацију. – Сматрам да је модел приватизације који се сада примењује, у поређењу са регионом, дао најбоље резултате. Сигуран сам да ћемо ускоро имати потпуно приватизовану друштвену својину, што преко продаје предузећа, што преко стечајне процедуре. Ипак, два кључна изазова нове владе биће реструктурисање великих јавних предузећа и јавних сервиса. Доста се калкулисало са концептом приватизације јавних предузећа и сматрам да је продаја мањинског капитала, најгоре могуће. Надам се да ће нова влада променити овај модел приватизације. Такође је и чињеница да смо у последњих пет година добили и читав низ закона, али је исто тако евидентно да је велики број њих немогуће применити.

Уопште гледано, Влаховићева оцена је да је наше тржиште и даље недовољно конкурентно, а ризици улагања су велики. Пуно тога још треба да се уради да би се овај проблем решио, а то је немогуће без директних страних инвестиција. Опоравка привреде нема без страног капитала, а он неће стизати у неопходној мери све док се не изграде независне институције, ако се не примењују закони и не отклони инвестициони ризик.
А. Н.

--------------------------------------------------------------------------

Др Јуриј Бајец: Лакши пут

– Стекао сам утисак да кад год су економисти путем чињеница и статистичких података тврдили да нам је боље него пре пет година, онда је то било у нескладу са осећајима великог броја грађана који не мисле тако – каже Јуриј Бајец, професор београдског Економског факултета. – Тај раскорак могу да протумачим чињеницом да су политичке и економске промене по логици другачије. Тај 5. октобар десио се брзо, практично, преко ноћи. С друге стране, потпуно је немогуће очекивати да се у економији догоде такве муњевите промене. Када се погледа статистика, имали смо пристојан темпо привредног раста, бруто друштвени производ (БДП) годишње се повећавао за око шест одсто, од инфлације која је 2000. године била већа од 100 процената стигли смо на једноцифрену, зараде су са неких педесетак долара скочиле на 300 долара, куповна моћ је порасла, резултати приватизације не могу се порећи.

Ипак, чини ми се да смо увек бирали лакши пут, па смо тако продали најбоље фирме, а најкомпликованије случајеве још нисмо решили, имамо светско тржиште робе и услуга и истовремено велики спољнотрговински дефицит и вештачки јак динар који угрожава извознике. Србија је и даље технолошки неразвијена земља, ниско стоји на листи земаља по степену конкурентности, а високо на листи на којој се мери корупција.

--------------------------------------------------------------------------

Сасвим друга прича

Колико год да се остварено у последњих шест година можда не поклапа са нечијим очекивањима, живот у Србији се данас не може поредити са оним од пре 5. октобра 2000. Иако нас бије глас да нам колективно памћење није јача страна, у свести грађана су још свеже слике редова испред  празних продавница, безвредне новчанице са бесконачним редом нула и јевтин шећер и уље којег, међутим, није било. У то време незамислива дефлација, сада је стварност која ствара "слатке муке", као што је било незамисливо и садашњих 11,3 милијарде долара девизних резерви.

До 5. октобра одбачена од света, Србија се брзо вратила у све међународне организације и на путу је придруживања породици уједињених европских држава.

Укратко речено, прича о Србији је много другачија од оне из деведесетих година. Али, исто тако никога не треба да чуди то што се очекује и боље и више.