Звезда 25, Партизан 16, Манчестер јунајтед 1

Када је 6. новембра 1986. године уместо Роналда Ернеста Еткинсона, познатијег као „Велики Рон“, управа Манчестер јунајтеда поставила Александера Чепмена Фергусона вероватно није ни слутила до којих ће висина шкотски стручњак уздићи „црвене ђаволе“ и колико ће дуго остати на функцији менаџера. Пре пар дана, тачно на светог Николу, сер Алекс је постао рекордер клуба са „Олд Трафорда“ по дужини менаџерског стажа, надмашивши славног сународника сер Александера Метјуа Безбија – утемељивача модерног, снажног британског и европског гиганта. Неуништиви „Ферги“ срушио је земљака и по броју утакмица на кормилу Манчестер јунајтеда, који је до сада водио 1.358 пута (Безби „само“ 1.141).

Фергусонов пут до 35 клупских трофеја (Безби свега 13) и фасцинантних 68 личних награда и признања био је посут и трњем и ружама. Тек у четвртој сезони успео је да освоји први пехар и то у националном купу, а у седмој шампионат Енглеске, који се управо од те 1992/1993. и зове „Премијер лига“. Већина титула и рекорда, који су у власништву „црвених ђавола“, освојене су и остварени управо у сер Алексовој ери.

Али, тако се ради у Манчестер јунајтеду, а то је за наше услове незамисливо. Наша два највећа и најтрофејнија клуба Црвена звезда и Партизан за време „владавине“ Алекса Фергусона шефове стручних штабова мењала су 31, односно 18 пута. Звезда је у том периоду имала 25 тренера, а комшије из Хумске 16.

Иако су за 24 сезоне ривалима препустили само две титуле (Војводина 1989. и Обилић 1998) и пет купова (Хајдук Сплит 1987. и 1991, Борац Бања Лука 1988, Сартид 2003. и Железник 2005) руководства Црвене звезде (10 титула и 12 купова) и Партизана (12 титула и 7 купова), са изузетком Љубише Тумбаковића, нису никоме дали прилику да се докаже на дуже стазе.

Љубиша Тумбаковић је рекордер, пошто је укупно девет и по сезона предводио „црно-беле“. Са шест освојених првенстава и три купа један је од наших најтрофејнијих тренера свих времена. Уз њега, у Хумској, само су Ненад Бјековић и Миодраг Јешић у овом периоду добијали „другу шансу“.

Звезда је у овом периоду доживела и најсветлије и најтамније тренутке у својој историји. Крајем претпоследње и почетком последње деценије другог миленијума освојила је три првенства заредом и куп, а што је још важније и вредније остварила вишедеценијски сан: постала је шампион Европе, а затим и незванични првак света 1991. Догађаји у првој декади 21. века најтежи од оснивања клуба свежи су и добро познати.

У покушајима да се макар приближи давно досегнутим висинама најлакше је било мењати тренере. Редом, Звезду су водили: Велибор Васовић, Бранко Станковић, Драгослав Шекуларац, Љупко Петровић, Владимир Поповић, Милан Живадиновић, Зоран Антонијевић, Владимир Петровић, Војин Лазаревић, Милорад Косановић, Милољуб Остојић, Звонко Радић, Славољуб Муслин, Зоран Филиповић, Милован Рајевац, Ратко Достанић, Валтер Зенга (Италија), Душан Бајевић, Бошко Ђуровски, Александар Јанковић, Здењек Земан (Чешка/Италија), Чедомир Јаневски (Македонија), Синиша Гогић, Александар Кристић и од недавно Роберт Просинечки (Хрватска). Рекордер је трофејни Љупко Петровић, који је три пута предводио „црвено-беле“, док су по два пута саставе одређивали: Владимир Петровић, Лазаревић, Косановић, Муслин и Достанић.

Догодило се и нешто што се није могло ни замислити да се може десити – Црвена звезда 9. и 16. маја 2009. у првенственим дуелима с Хајдуком из Куле (3:0) и Јагодином (5:1) у записницима није имала шефа стручног штаба! Те колоне остале су празне, а екипу је као помоћни тренер водио Синиша Гогић.

У Партизану су за време „Фергијеве ере“ радили: Ненад Бјековић, Фахрудин Јусуфи, Момчило Вукотић, Иван Голац, Милош Милутиновић, Иван Осим, Љубиша Тумбаковић, Миодраг Јешић, Лотар Матеус (Немачка), Владимир Вермезовић, Благоје Пауновић, Јирген Ребер (Немачка), Мирослав Ђукић, Славиша Јокановић, Горан Стевановић и Александар Станојевић.

Ђорђе Смиљанић