Француски пољубац

Да се веза између генијалног и сетног енглеског фолк трубадура Ника Дрејка и прелепе француске шансоњерке Франсоаз Арди развијала онако како су они и људи из њиховог окружења желели, онда би Фабијан Делсол могла да буде изданак тог односа. На такав закључак упућује музика са њеног новог, трећег по реду, соло албума „On My Mind”. Енглеска мушичавост и француски шарм се налазе на њему. Такозвани дух шездесетих реинкарниран је са изненађујућом лакоћом, успешно као што су то урадили момци из састава Strange Boys на албуму „Be Brave“.

Фабијан Делсол је из Лиможа. Љубав према рок музици одвела је преко Ламанша. Ту се некако приближила кружоку у чијем центру је рок анархиста и бунтовник са разлогом Били Чајлдиш. У оквиру тог миљеа деловала је са саставом The Bristols. Познанство и љубав која је резултирала браком са Лијамом Вотсоном одвели су је ка соло каријери.

Вотсон је власник чувеног студија Toe Rag. Ради се о објекту у којем ниједна машина за снимање звука није млађа од четрдесет година. Све се ради аналогно, како се то каже. Музика која излази из овог студија има посебну боју и арому. Албуми „Elephant” састава The White Stripes, „Keep On Your Mean Side” дуета The Kills и „Truly She Is None Other” Холи Голајтли најбоље показују о чему се ради. 

И музика са албума „On My Mind” носи неизбрисиви печат овог студија. Песме звуче као да су пронађене у гаражи Микија Моста, легендарног музичког продуцента из шездесетих година 20. века. Рок у овој верзији није израз бунта и непристајања. Пре би се рекло да одражава дух тог времена када се свет љуљао у ритму слободне љубави и новооткривене наде. Овај албум се може схватити као наставак плоче „Pin Ups” Дејвида Боуија. Када се буде снимала нова верзија Антонионијевог филма „Увећање” нека песма мора да нађе место у музичком скору.

Са шармом париске кокете Фабијан Делсол представља свој музички коктел у којем су подједнако заступљени француска „yе-yе” музика и оно што зову „freakbeat”. Нумере које пева на француском – „Pas Adieu” преузете из репертоара групе Les Problemes и „Ce Jour La” Силви Вартан су на једном полу. На другом се налази одлична обрада песме Џоа Мика „Ragunboneman” коју Фабијан пева у кокни сленгу са француским нагласком – звучи као Вероник Сансон која у пратњи групе The Kinks, из доба кад су снимали албум „Muswell Hillbillies”, пева у неком лондонском пабу. 

Између се налазе оригиналне песме које су заправо пастиши. Необавезност и безбрижност са којим их Фабијан изводи дају им нову врсту оригиналности. Нумере „Faraway Spaceman Blues”, „Count Me Out”, „Strange Shadows” и друге имају фини англо-француски шарм сличан оном који је демонстрирала Џин Сиберг у филму „До последњег даха”. Албум „On My Mind” је као француски пољубац. Све је исто, али је некако узбудљивије.