Волим кад људи вичу, играју...

Специјално за Политику Брисел – Дејвид Мареј, реномирани амерички тенор-саксофониста, налази се на турнеји посвећеној Нет Кинг Колу и песмама које је он певао на шпанском. Певачица која прати кубански оркестар на челу са Марејом је Омара Портуондо, једна од ретких, још увек живих учесника у пројекту „Буена виста сошал клаб” из Хаване.

Мареј је присутан на џез сцени од седамдесетих година и могло би се рећи да представља спону између Џона Колтрејна и Алберта Ејлера. Он је добитник многих награда, међу којима је и један „Греми”, а познат је у џез круговима по комбиновању разних стилова и чудесној техници. Мареј комбинује свинг, „фри џез”, блуз и хард боп на веома оригиналан и само њему својствен начин.

Да ли је тачно да сте желели да постанете писац? Како то да сте на крају изабрали каријеру саксофонисте?

Да, тачно је да ме је свет писаца увек привлачио, вероватно зато што је мој отац био песник. Веома волим да читам, поготово писце као што су: Џејмс Болдвин, Квинси Труп… Међутим, добио сам саксофон када сам имао девет година и вежбао сам стално. Мало по мало, музика је постала део мене. Свирао сам и флауту, и клавир, у школи, у цркви… Чак сам био и доста добар као пијаниста, али после сам почео да зарађујем новац за студије свирајући саксофон по џез клубовима. Почеци су били врло тешки, али ипак могу да кажем да сам касније имао много среће.

Како сте постигли ваш специфични „dirty sound” (прљави звук прим.аут.)?

Када вежбате даноноћно и дувате непрестано у саксофон, после извесног времена, сви ти стандарди које знате напамет добијају ваш звук, јер на неки начин заборавите ону првобитну верзију и почињете да правите сопствену. А с друге стране, тенор-саксофон има веома специфичан звук који, када га разрадите, он понесе људе. Исто тако сам морао да се трудим да у њујоршким клубовима надјачам гитаристе и бучне госте. Све то је допринело да дођем до тог звука, који се можда може окарактерисати као „dirty sound”, јер је специфичан!

Познато је да сте ви један од ретких саксофониста чији модел није био Џон Колтрејн? Ко су ваши омиљени саксофонисти?

Да, то је тачно, али то не значи да не поштујем његов стил. Мој узор је одувек био Сони Ролинс; он је све проживео и преживео. Иако има 80 година, он наставља да се бави музиком. ВеомаценимиКолманаХокинса, БенаВебстера, ЏонијаГрифина…

Почели сте у Њујорку, али већ петнаестак година живите у Паризу. Зашто сте баш изабрали Париз?

Зато што је моја жена полу-Францускиња. Она је утицала на одлуку да живимо у Паризу. Доста радимо заједно; и ова турнеја посвећена Нет Кинг Колу је њена идеја! Уствари, ја се осећам као грађанин света. Није ми важно где живим и како се тај град зове. Важно ми је да се моја породица и ја добро осећамо тамо где се налазимо.

Зашто вас је привукао „gwo-ka” ритам са Гвадалупе?

Веома ме интересује трансформација изворне афричке музике. Gwо-ка ритам је прешао преко Атлантика и претворио се у нешто друго на Мартинику и Гвадалупи, задржавајући своје корене. Ти ритмови су ме одувек одушевљавали, тако да сам их искористио у компоновању и извођењу моје музике и прилагодио их мом стилу. Афрички народ је огроман, то није само једна земља, већ више од педесет и свака од њих има сопствену музичку традицију.

После тога сте се окренули ка Куби. Зашто?

На Куби сам се увек добро осећао, иако сам у почетку одлазио само на одмор. Мало по мало открио сам сјајне музичаре, који су били спремни да дају све од себе. Већина музичара на садашњој турнеји су Кубанци. Неки од њих живе у Мадриду, јер су тамо емигрирали из добро познатих разлога. Свако живо биће тежи ка слободи..., а у Мадриду имају много више шансе да свирају и да путују. Они музику имају у крви!

Са вама на турнеји је и Омара Портуондо…

Да, не могу да верујем да ће она певати с нама. Док је нисам срео, уживо, у Мадриду, где вежбамо, нисам могао да схватим да је пристала на турнеју. Чини ми се да бих све учинио само да се добро осећа на сцени. Она има осамдесет и једну годину, али поседује фантастичну енергију! Омара је уствари нека веза између мене и Нет Кинг Кола, јер је у младости наступала с њим у Хавани. Невероватна жена!

Каква је, по вашем мишљењу, будућност џеза?

Мислим да би џез морао да има већу друштвену улогу као некада у самом почетку. Људи су играли, слушали музику са одушевљењем, лепо се облачили. Волео бих да се та времена врате, али,с друге стране,не бих хтео да џез буде статичан. Желим да моја музика коју стварам понесе људе. Увек тежим да сарађујем са флексибилним бендом, који може да свира све! Битно је остати у кораку с временом, зато волим да се окружим младим музичарима. Уносиосамихип-хопелементеунекеодмојихкомпозиција. Заштодане?! Занимљив је био концерт који смо одржали у Паризу пред пет хиљада људи са члановима реп групе Рутси гитаристом из групе Ливинг колор. Смела комбинација, али концерт је био пун погодак!

Да ли више волите живу свирку или студијско снимање?

Живу свирку,свакако! То је права ствар! Једном сам снимао у студију са Мекојем Тајнером и он ми је рекао цитирајући Џона Колтрејна: „Полако, немој да им даш превише, иначе после неће доћи на концерт”!  То је тако тачно! Волим да осетим реакцију публике, волим када људи вичу, играју… када осетим да их моја музика погађа. Истотако, жива свирка вам омогућава да се једна иста ствар изведена хиљаду различитих начина, још ако нађете праве људе у правом моменту који умеју да прате, успех је загарантован!

Учествовали сте у новембру на Џез фестивалу у Загребу, да ли планирате да ускоро дођете у Београд?

Да, чини ми се да је загребачка публика позитивно реаговала. Биг бенд ме је добро пратио. Не знам да ли је у плану неки концерт у Београду, али бих волео да поново дођем у Србију.Већ сам учествовао на Београдском џез фестивалу пре пет година.