Откуд Мило на првој страни

"Зашто је ударна вест из иностранства? Мене лично много више занима шта се догађа у Мађарској, земљи чији је народ показао да не трпи слепе ауторитете, да је вођен слободарским и просвећеним идеалима... А ова јужна суседна држава је антипод томе. Бојим се да се црногорски "лоби" (то је сад популарна реч) у Србији полако повратио и заузео своје позиције. На један други начин се Србија увлачи у причу о земљи која једноставно више није ни партнер ни пријатељ", написао је читалац Душан Пешикан, коментаришући на интернет-страници "Политике" текст "Ђукановић неће бити премијер" са јучерашње насловне стране нашег листа.

Њему се придружио и Васа: "Аман, људи, зашто је ово на првој страни ’Политике’? Искрено да вам кажем, баш ме брига шта раде у Црној Гори. Верујте ми да сам само наслов прочитао, а ово остало нећу ни да читам! Докле, бре? Зар није било доста? Аман!"

И после одласка Црне Горе из заједничке државе са Србијом, актуелни црногорски премијер изазива снажне поделе у Србији. На то упућује број оних које је испровоцирало објављивање Ђукановићеве слике на првој страни нашег листа. Црна Гора је, наравно, за нас много мање иностранство него, на пример, Мађарска за коју се више интересује господин Пешикан. У Србији и у Црној Гори говори се истим језиком; доскора су биле у истој државној заједници: у Црној Гори 32 одсто становништва себе сматра Србима, а 60 одсто се изјаснило да говори српским језиком. Да и не говоримо о бројним рођачким везама које постоје између грађана Србије и Црне Горе. И даље највише туриста на црногорско приморје лети долази из Србије, и то само са личном картом. Имамо и исту цркву. Многи наши грађани у Црној Гори поседују земљу, станове, куће…

Могло би се ових обичних, животних разлога у прилог томе да је Црна Гора само формално иностранство навести још. Црна Гора је сада независна држава, што треба прихватити као чињеницу и радити тако да односи двеју држава, којима је заједнички циљ улазак у Европу, буду што је могуће бољи. Због тога и не би требало да људе у Србији буде "баш брига" шта раде "они у Црној Гори", а исто важи и у супротном смеру.

Али, независно од свега тога, не треба пренебрегнути професионалне разлоге због којих је Ђукановић освануо на насловној страни и због којих ће можда опет гостовати на истом месту. Мило Ђукановић се може волети или мрзети, али као последњи политичар из генерације предратних руководилаца републике бивше Југославије који је опстајао на власти непрестано од почетка распада СФРЈ и један од ретких политичара социјалистичке ере који је још на власти у Европи, он заслужује пажњу. Новинарска пажња није, по себи, знак ни љубави ни мржње, већ заната и професије.

"Дефинитивно није за насловну страну ’Политике’, можда неког другог, маргиналног српског листа", пише читалац Петар Николић, који не крије да не воли Ђукановића, за којег каже да је "био десна рука италијанској мафији у шверцу цигарета и од тога шверца се и сам добро ’омастио’, помогао је распродају Црне Горе тако да ће ускоро бити више странаца власника црногорске имовине него Црногораца".

Драган Станковић мисли и "да је потпуно споредно шта је ’Политика’ објавила на насловној, а шта не седмој страни. Ваљда је било важније да се на насловној страни објави да ће грејање поскупети од октобра (ваљда неће, ово је само пример)".

Милош Греговић из Будве, међутим, има потпуно другачије виђење ствари и мисли да је Ђукановић од понедељка "постао жива легенда у Црној Гори".

"И то без икаквог претеривања! Чак и од присталица опозиције можете чути доскора незамисливе коментаре. Без сумње, Мило Ђукановић је изабрао тренутак за повлачење који га води директно у историјске читанке, и то раме уз раме са Петровићима. Заиста невероватно колико је то генијалан потез", пише Греговић.

У данашње време новине ипак не треба читати по "старом кључу". Времена када је нечија слика на насловној страни "Политике" представљала знак подршке – прошла су.