Не шушкати метафором

Различити су начини вредновања песничке храбрости. Један може бити и лековита читалачка спознаја да постоји непристајање на књижевну лаж – умишљену наивност, фикцију с предумишљајем, утопијско слепило –  на причу без покрића, или лаж уопште.
И када баца рукавицу у лице изражајним конвенцијама, и када формулише исходне тачке у сасвим личној, усамљеничкој потрази за "истином", пољска песникиња Ева Зоненберг (1967) проналази смеле креативне начине да разобручење општих поетичких места повеже са демаскирањем читавих скала условних или непостојећих вредности, и онда када оне проистичу из замамне идеологије тоталних слобода, и када за њих јамче маркетиншке рецептуре за достизање вишеструких задовољстава – општег добра и личне среће.

Иако поетика Зоненбергове налаже – не шушкати метафором – ни тако превратни, изнијансирани језик таме, попут овог из њених несвакидашњих скрипти свакидашњег ужаса, неће их заобићи. Метафоре су ту расуте попут црних бисера. У писму "отвореном према садашњости", оне су те које једино и успевају да приберу и сажму све дочаране колапсе: маглину живота чији су идеали попут лажног новца или прашка седатива, мноштво недовршених животних прича, увек на почетку, "расута гробља улица", ваздух који "њушка омиљени мирис крика", обожава смолу, прашину и сузе, као грађу од које ће сами демони, без наднице, из личног задовољства, саздати безизлазе, клизишта, терен за нове катаклизме и загубљене путеве.

Друго име за хаос – вечиту изгубљеност земаљског раја и прецртану дестинацију обећане земље – Ева Зоненберг везује не само за непостојање визија, обмане модерног митотворства и менталних опијата, егзистенцијалну тегобност и изневереност, већ и за приче о лако заведенима, олако прерушенима и прилагођенима, за царство низине и подземља, одакле се, као из скровишта нечастивог, излази "са једним грехом више".

Њен лирски субјект изражава стога ону меру заједничког која окупља различите аспекте ивичности, посебног, реског, снажно провоцираног индивидуалног искуства, чија узвратна експресивност остаје тек привидно безнадежно расута на папиру, "као гомила случајних речи". Јер између резигнације ("На земљиној кугли није остало ни грама музе") и резистенције, у њеној песми, "тексту без власника", стихови су непорецива збирка реалија, где је сопство, та "посебна врста неуспелости", крвним везама срасла са небројеним удесима безимених, обезличених.

Бодријаров "очај поседовања свега", у Еве Зоненберг је луцидно препознат као мастило мислећих, осетљивих – самим тим, тужних – само ништа, зазидана самоћа, безнадежно сивило и вапај за додиром, гранулом људскости затуреној у наслеђеном и усавршеном науку опстанка, у коме је поремећени осећај стварности крунисан одлично нађеном метафором Луциферовог завештања, грбом.

То је писмо-негатив, са посребреним трагом жудње за испуњењем и са истовременим страхом од осујећене и изигране непатворености – оштри опис "периферија наших битисања", плошних ритуала преживљавања, лажних екстаза и хладне ватре, у којој су урбани љубавници "сјединили потребу за жеђу", и где у сенкама некадашње бајке расте нова девојчица са жигицама: пали цигарету. "Као од шале у њеним прстима оживео је жар/ гоњен потребом за пепелом". У неколико стихова стаје све што је по себи већ драматично померено, и у самој људској прилици тракловски растројено (за прву збирку, 1995, песникиња је добила награду Георг Тракл). Али у царствима поседовања, ражалованих знања и емоција, недостају управо лекције о стварности – кључ, додир, шака, која би проникла иза одраза и пронашла знакове аутентичности – сопство, узајамност, и, на рубу ишчезнућа, сведени ослонац света, као залог његовог могућег опстанка: "Мало хлеба и киша:/ веродостојност – Ти?/ из нестајања"?

Поезија Еве Зоненберг је расута трауматична повест примицања назнакама скривене унутрашњости, сред призора драматично преобраћене људске суштине, за коју више не важе речи које знамо. Њена истина пристиже у самој "боји утробе", сурово видљива, срочена ван свих поетика, као унутрашњи манифест, интегрисан језик страха и бола, "целокупно очајање" – "грба на души". У стварности опсена, њен откривалац је чудак, самотњак, луда. Али у безбројним преломима огледалске јасности и у пловидби језичког једра – ништа није како се чини – већ како у дневничким записима бола уистину јесте.

Привилеговани досег ове поезије стога је ослобођени дезилузионизам заточених али и бреме слободних – империја сузе.

Тања КРАГУЈЕВИЋ

-----------------------------------------------------------
Луда

Осетљива то значи тужна
Загрцавам се властитом ресицом и прибојавам
да ће ми из чиста мира ставити ковчег
пред нос Закуцати ексерима
А можда ми се сaмо тако чини У рукама
свежањ кључева али ни један не одговара
данашњици Каква времена
Сатови благо откуцавају поноћ:
"Једини мој пријатељ
кога још нисам упознала
једини мој мушкарац
кога још нисам волела"

Страх дословно милује лудилом постеље
знацима сједињује знацима разједињује:
чијом кривицом?
Литерарност узбуђује и засмејава
излазим исто онако сама
без круне минђуша жабоа
Сама (окружена светином)
болесно пазим властиту сенку
целокупно очајање носим у себи
као јединство

Плакаћу
пријатељски опраћу
неизлечиву прљавштину и просјакове ране
чиреве приљубићу на женину мезгру
Она ће оплодити самилост Кроз девет месеци
стадо белих мишева претрчаваће ми пут
Ја ћу плакати Сва будућност
пред кожом
је један велики камен

Ева ЗОНЕНБЕРГ
Превела: Бисерка РАЈЧИЋ