Отац полицијски доушник

Када смо пре десетак година, писали о Бели Хамвашу и недавно о Шандору Мараиу, стрепели смо да би се однекуд могао појавити и трећи зглоб на вратима страдања, јер се тек у троугао може уписати крвави круг бесчашћа, репресије и понижења. И ево га, ових дана је на српском, у преводу Саве Бабића, у издању новосадског "Прометеја", изронио вредан а застрашујући, трећи зглоб.
Угледни мађарски писац Петер Естерхази, подухватио се ризичног и за ово време скоро неразумног подухвата да на 850 страница прикаже живот своје, једне од најстаријих европских породица. Девет година је настајала та капитална хроника Естрехазијевих.

Свестан обиља те врсте књига, Петер Естерхази, примењује оригиналан поступак. Гради динамичан мозаик од 371 пасуса, где је сваки минијатурна прича за себе. Наравно, неки пасуси се уливају у наредне, реминисцентно се враћају на неке пређашње, али је цела структура првог дела књиге (400 страна) писана том методом.

Посвећено оцу

Цели први део књиге посвећен је оцу, оцу кроз векове јер отац наслеђује грофовску титулу, имање, моћ, поседе, име. Мајке долазе из разних средина.Са дубоком луцидношћу анализира женску природу, али су заправо свих 800 страна посвећени оцу.

Грађење књиге кроз пасусе, пружа читаоцу узбудљиво кретање кроз пребогату историју једне породице и тиме се уклања замор исчитавања тако обилног дела. Штитећи се од патетике и завидне историје своје породице, писац уводи лековиту иронију, сарказам и често болну искреност.

Не мали број пасуса изведен је до највишег прозног мајсторства, али је овај поступак оставио писцу одређену лежерност спашавајући га од високих захтева унутрашње структуре књиге. Треба рећи да би ово дело било пријемчљивије да је писац имао снаге за саживање, а олакшало би рецепцију да је објављено у два тома.

Иако се чува да Естерхазије кроз векове именује упорно говорећи "мој отац", градећи, уз опору иронију и сарказам, апотеозу Оцу, средњеевропски читалац, најчешће погађа о коме писац говори. Ову обимну књигу много лакше ће примити и заволети читаоци из земаља бивше Аустроугарске монархије, јер ће проналазити и себе и своје очеве и своје далеке претке.

Други део је романескна структура, болан приказ једне старе породице која свој пад, дефинитивни губитак поседа, блага, достојанства, титула, све до најогољеније егзистенције губи послератним доласком комуниста на власт. Комунистичка власт одузима све до самог избацивања на улицу и прогонства у дубоку провинцијску забит. Последњи гроф Естерхазија (ауторов отац), присиљен је да ради најтеже физичке послове, годинама, а по среди је редак интелектуалац, доктор наука, зналац многих језика.

Треба рећи да овај други део, уз изузетне пасаже потресних призора и стања, губи на снази. Велики део ауторовог детињста, одрастања, породичних траума због губитка свега, помало личи на већ остварене књиге о страдању под комунистичким терора.

У тајној полицији

Писац изузетног реномеа, после девет година завршава своје капитално дело. Осећа, како сам пише, огромно олакшање после девет година мукотрпног рада. Осећа, свестан времена у коме живи, и зебњу око пријема овако обимног дела. Радује се јер књига наилази на добар пријем. Планира да нестане у некој морској недођији после проласка кроз векове својих Естерхазија, себе самога, своје породице, традиција и њихових затомљења. Али!

Користећи, како сам каже, скоро из обести, скоро као шалу,  право да у коначно слободној Мађарској завири у тајне полицијске досијее, одлази у полицију да погледа у лице људском паду и бесчашћу, у крваву спрегу комунистичке власти и грађана који деценијама знају понајвише, или само, за страх. И?

У мучној згради тајне полиције, за разлику од очекиване кафкијанске атмосфере, питајући се шта уопште ту ради, спреман на отворени отпор људи из зграде, наилази на благи пријем, на људе који само што га не теше, који показују неко, њему још непознато разумевање. Зашто. Уз осећање језе док чека да му донесу прву тајну фасциклу, такав пријем га потпуно избацује из било какве равнотеже.

И сада се, када смо ђавола добро повукли за реп, отварају врата пакла, стварног пакла, не симболичног, стварног. Отвара фасциклу и у шоку, губитку сваког идентитета, паници и болу до губљења свести, препознаје очев рукопис! Рукопис његовог Оца, онога оца, онога поштованог оца, последњег грофа у вековном низу Естерхазија. Његов отац, родитељ, био је, ни мање ни више него полицијски доушник!

И док му се сав живот сурвава, присећа се да је записао у другом делу "Хармоније", да негде 1956 (њему је тада шест година), оца нема данима, да је мајка очајна, да долазе по њега и воде га у полицију да нешто потпише уместо оца који то одбија, да га налази у ћелији једва живог, да су га жестоко тукли, одбијали бубреге и претили ко зна чиме. Кадаров комунистички народни режим ставио је усијану круну на главу последњег грофа Естерхазија присиливши га да баш Он, ни мање ни више, буде доушник, тајни агент, тајне комунистичке полиције.

Да побегне од свега тога? Не може. Да исчита све и ћути до краја живота? Не може. Да побрише сав смисао свога постојања? Ни то не може. Одлучује се за нечувено. Одлучује да оним 800 страна допише књигу коју ће назвати "Исправљено издање" и у којој ће Све рећи, исписати, пренети делове тајних извештаја, раскринкати оца доушника, не престајући да воли оца родитеља, огласити свима, свој и свачији јад који је деценијама убијао не једну нацију.

Обадве књиге су пред нама. Одлучио сам се на најтеже, да их читам паралелно, скоро истовремено. Гест "Исправљеног издања", та безпоговорна одговорност пред људском часношћу, напросто је јединствена у европској књижевности. Петер Естерхази, исписујући и објављујући "Испарављено издање", израста у корифеја једне нове димензије људске свести и поимања, враћајући достојанство писца, слободног човека до неслућених димензија.

Већ одавно срођени са људским паклом, завршимо овај текст ауторовом реченицом из дела: "Мој отац је у XVIII веку убио религију, у XIX Бога, у XX човека. Тишина је већ одавно владала, само је у души људи клопарао свет".