Опирање глупости

Са "Оптимистима", последњим филмом из трилогије о Србији Горана Паскаљевића, затвара се круг. Онај, пре осам година започет "Буретом барута", својеврсним сведочанством о нарастајућој и непрестано подспешујућој спирали насиља у земљи, настављен "Сном зимске ноћи" – суочавањем са аутизмом које је овладало новоосвојеном демократијом и окончан сада ироничним погледом на последице дејствовања лажне наде и ничим изазваног оптимизма.

Овај, четрнаести Паскаљевићев филм, сложен, ангажован и промишљен, има све елементе расне црне комедије. У њему је много тога смешног. Но, то је најчешће смех од муке, од нелагоде већ проживљеног и виђеног, од лакоће препознавања. Од помисли да се живот на овом поднебљу, заиста најчешће креће као у каквом зачараном кругу – од поплаве како филм и почиње, до блата како завршава, ношен лажним надама, сумњивим веровањима, посрнулим идеалима и вредностима.

Структура "Оптимиста" је епизодистичка. Филм је састављен од пет надреалистичких, неповезаних прича (сценариста Владимир Паскаљевић који је за полазиште имао Волтеровог "Кандида"), сервираних кроз серију перфектно јасних метафора везаних за менталитет, стање свести, психо-генетске особине овдашњег живља, измореног ратовима и транзицијом и навикнутог да се њиме непрестано манипулише. Као целина, филм се са лакоћом издиже са локалног на универзални план. Све што је људско, Паскаљевићевим ликовима, али ни ником другом на свету, није страно.

Паскаљевићева средства су и црни хумор и фарса, чак и карикатура, више (само)иронија до цинизам. Јер, у свом том свеопштем циркусу од живота представљеном у филму, у разоткривању људске прљавштине али и наивности, склоности ситним и крупним марифетлуцима, аутор показује сву своју љубав за своје несавршене и грешне јунаке. Једноставно, он се кроз њих опире људској глупости, затуцаности, идеолошким манипулацијама и сваком злу. И отуда та веза са Волтеровим "Кандидом" (или "Оптимизмом" како је Волтер још називао ово своје дело) и Волтеровим исмевањем Лајбницове доктрине "да је све, не може бити боље у најбољем могућем свету".

У случају овог филма, тај "најбољи могући свет" је Србија, али ко су Паскаљевићеви оптимисти? У првој причи то је одбегли душевни болесник-хипнотизер који успева да омађија цело село, те несрећнике које је страховита поплава оставила без домова (снимљено иначе у пострадалом Јаши Томићу). У другој, то је богати пољопривредник, срчани болесник од муке што је његов мали, дебели син, иначе сеоски првак у свињогоју, незаустављив у клању и опчињен агресивним видео-игрицама (расте ли то нова генерација зликоваца), а у трећој, младић који је прокоцкао паре за очеву сахрану а решење проблема види у изненада подстакнутој нади да ће отићи у Америку. У четвртој причи, као у правој освети за претходно изазван смех, оптимисти су девојка коју је силовао очев послодавац – типичан послератни србијански "тајкун", њена породица и отац чији се поход да казни зликовца завршава великим извињењем истом, из страха од губитка посла. У петој, последњој причи, Паскаљевићеви оптимисти слепо следе лажног духовника – класичног преваранта, до непостојећег исцелитељског извора који ће их наводно излечити од свих болести, а сви завршавају купајући се у блату обасјани божанском надом.

У свих пет, овако "оптимистичких" а добро исписаних прича, у којима парадоксално коегзистирају и светлост и тама, игра Лазар Ристовски. Суверен али контролисан, разноврстан (у трећој причи чак игра мртваца), посебно јак и глумачки раскошан када је причи и лику потребно додати од драмског набоја. Уз то, Ристовском је пошло за руком да несебично отвори простор и читавој плејади глумаца (у филму их је чак 45), тумача сјајних минијатура, већих или мањих улога, те сви стога заједно формирају изузетно моћан, чак антологијски глумачки ансамбл. Од Петра Божовића, Мире Бањац, Данице Ристовски, Тихомира Арсића, Славка Штимца, Небојше Глоговца, Небојше Миловановића, до младих Виктора Савића, Бојане Новаковић, Лазара Милошевића...

Поново се определивши за дуги кадар, Паскаљевић им ствара могућност да глуме у континуитету, да развију емоцију и све потребне филигранске односе међу ликовима које тумаче у ситуацијама у које су стављени. Уз то, земљани тонови фотографије верног Паскаљевићевог сниматеља – директора фотографије Милана Спасића Папија, сценографија Тијане Марић, музика Александра Симића и добар ритам за који је опет заслужан такође стални Паскаљевићев партнер, филмски монтажер Петар Путниковић, дају овом филму чврстину и све одлике цењеног уметничког дела које може да заволи и шири круг публике.

Наравно, "Оптимисти" је и филм који разбија све илузије, но то не боли. Јер, све су гледаочеве илузије одавно већ разбијене у парампарчад. Остаје му само да се смеје.