О Космету, насупрот популистима

Србија је 2010. почела да се убрзано креће ка чланству у ЕУ. Међутим, још почетком године је било јасно да други део слогана ,,и ЕУ и КиМ” није преведен у успешну политику. На спољнополитичком плану ствари нису деловале сасвим лоше: Београд је покушао и накратко успео да питање Космета пребаци са политичке у правну сферу. Међутим, рад на самом терену није уливао оптимизам – на северу Космета и у енклавама није урађено скоро ништа да се становништву омогући безбеднији и просперитетнији живот. Тада сам за ,,Погледе” написао да је само једна ствар гора од губитка КиМ, а то је нестанак српског становништва са те територије.

Када се није желело са тим почети раније, онда није касно почети ни сада. Приштина и њени међународни спонзори се не могу противити просперитетном северу и енклавама, бар не јавно. Но, не треба бити наиван и очекивати њихову подршку; они знају да се економска моћ лако прелије у политичку. Због тога, партнерство треба тражити у приватном сектору. Српским тајкунима и другим пословним људима треба пореском политиком и другим правним инструментима дати подстицај да инвестирају у одређене делове Космета. Уз то, држава треба да подели део ризика са приватним сектором.

Ништа од наведеног не упућује на то да треба успоравати процес интеграције са ЕУ. И поред све чешћих критика да је стратегија ,,и ЕУ и КиМ” неодржива, ни националпопулисти ни европопулисти не пружају бољу алтернативу. Националпопулисти тврде да Брисел треба ставити пред избор: Косово или Србија. Та стратегија има бар два проблема. Прво, ЕУ не би прихватила тај избор. Циљ Уније је да интегрише све, а не само неке делове СФРЈ. Поглед на политичку, географску и етнографску мапу указује зашто је то тако. ЕУ не може бити стабилна док има рупу у свом политичком, економском и све више геополитичком пројекту.

Други проблем са националпопулистичком стратегијом је то што њени заступници не објашњавају зашто би одустајање Србије од ЕУ проузроковало одустајање Приштине од сецесије или повлачење подршке Вашингтона Приштини.

Европопулистичка алтернатива се, пак, своди на безусловну предају КиМ. И ова стратегија има више мана али ћу се задржати само на једној – на преседану. Без проналажења неког компромисног решења за Космет створио би се тако озбиљан преседан да је питање шта би за неколико година остало од Србије. Европопулисти тврде да се ужа Србија најбоље штити интеграцијом у ЕУ. Искуство Шпаније, Белгије и Кипра не упућује на такав закључак. Греше, као што греше и када исмевају спољну политику са ,,четири стуба“. Они врло добро знају да Русија и Кина имају статус ,,стратешких партнера” и у спољној политици саме Уније.

Понуђене алтернативе постојећој стратегији нису добре а журби нема места јер ни Брисел нема великог избора све док пет држава ЕУ одбија да призна унилатерално проглашену независност Косова. Не треба доносити радикалне одлуке док се не појави боље решење.

У међувремену треба пажљиво и промишљено користити контингенције. Историја је препуна контингенција које изненада преусмере наизглед утврђен ток догађаја. Два догађаја од пре неколико дана имају такав потенцијал. Први је извештај Дика Мартија а други је изборни успех Албина Куртија. Куртијево Самоопредељење је освојило треће место на протеклим косовским изборима. Тиме је само још једном потврђено да на Косову постоји јак паналбански покрет.

Пре него што се албанска национална осећања банализују и поменути догађаји преведу у још један исхитрен потез српске спољне политике, треба стати и размислити. Наиме, исту врсту националних осећања дели и добар део српског националног корпуса. Зато, бар због тога, треба имати респекта према албанском народу. Када ми у њима видимо себе, и када они учине исто, онда ћемо лакше наћи компромисно решење. Немам у виду модернизовану верзију братства и јединства већ само хладно разумевање наших, њихових и заједничких интереса. До сада су и једнима и другима границе кројили странци, можда је напокон дошло време да се Срби и Албанци међусобно договоре како и под којим условима желе да живе.

*Аутор предаје међународне односе на Школи за дипломатију, Ситон хол универзитет