Правни нихилизам у Русији

Када је Михаил Ходорковски проглашен кривим за превару и избегавање плаћања пореза 2005, већина посматрача са стране била је спремна да поверује да је заиста крив.

Неправедно је било то што је казна била селективна. Остали руски тајкуни, озлоглашени „олигарси”, такође су били умешани у сличне афере деведесетих година. Једино је Ходорковски учинио кардинални грех да се успротиви тадашњем председнику Владимиру Путину. Завршио је у затвору.

Овог пута је другачије. Тешко је видети нове оптужбе на основу којих је некадашњи најбогатији Рус осуђен – углавном због тога да је украо читаву зараду нафтне компаније „Јукос” у протеклих неколико година – као било шта веће од илузије.

Чак су и бивши министри у Путиновој влади показали пољуљани кредибилитет. У најбољем случају ситуација изгледа потпуно политизовано. У најгорем, изгледа као последња епизода сукоба под вођством Путина, данашњег премијера.

Ходорковски није светац. Може бити описан – поготово после друге пресуде – као политички затвореник, али портретисати га као модерног дисидента, што раде они који га подржавају и неке групе за заштиту људских права, јесте претеривање. Он је био бескрупулозно амбициозан бизнисмен, одговоран за неке од најгорих злоупотреба службеног положаја у Русији постсовјетске ере „дивљег истока”. Чак и филантропија коју је касније почео да заступа била је само део поправљања имиџа како би се повећала цена акција „Јукоса”.

Ипак, та филантропија је дала истинске резултате. Покушај да се понуди шанса занемареној омладини и да се положе темељи цивилног друштва независно од државне машинерије, заиста је наговестио једну другачију Русију.

У својим писмима из затвора Ходорковски је одбацио неке од ранијих подухвата. Такође није – за разлику од неких других олигарха – напустио Русију када је за то имао шансу пре хапшења 2003, већ је уместо тога изабрао да остане и прихвати оно што му је систем наменио. То му је дало одређени морални дигнитет.

Друга пресуда Ходорковском открива нешто ново о руском правном систему. Већ је било добро познато да земљи недостаје независно судство и да оптужени има мало шанси да добије поштено суђење у таквом политички инструисаном случају.

Било како било, у исто време са многобројним бруталним нападима на новинаре – за чију превенцију власт није показала озбиљно интересовање – ова судска фарса је само подсећање на ризике којима се излажу они који се успротиве режиму и његовим службеницима.

То даје неискрен тон предизборним обећањима председника Медведева да ће се сукобити са руским „правним нихилизмом” и његовим скорашњим причама о модернизацији и демократизацији земље.

Оно што овај случај свакако открива јесте крхка природа политичке моћи у данашњој Русији. Медведев је, посебно, сигурно свестан колико штете имиџу земље наноси продужење притвора Ходорковском.

Једини могућ разлог за његово задржавање у затвору јесте страх – ма колико невероватно изгледало – да би у супротном могао постати моћан политички противник тандему Путин–Медведев.

То сугерише да је и поред све контроле политичког апарата, високе подршке јавног мњења и побољшања животног стандарда последње деценије који је проузрокован поскупљењем енергије, тренутно вођство земље прилично нервозно у вези са својим монополом на моћ.

Изједајући осећај несигурности је заштитни знак недемократских режима широм света.

Док Русија не замени своју мешавину клептократије и ауторитаризма функционалном демократијом, овај страх ће остати. Те закаснеле политичке и правне реформе се неће догодити све док режим осећа потребу да задржи Ходорковског иза решетака.