Освета глобализације

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Према вестима из стручних интернет публикација, компанија „Епл” планира да у 2011. прода око 40 милиона свог популарног „таблетног” компјутера „ајпед”. Према истим изворима, само у првом кварталу следеће године светском тржишту ће бити испоручен 21 милион примерака популарног мобилног апарата „ајфон”.

Оба производа, упакована у „минималистичке” елегантне кутије, носе упадљиву ознаку „Apple”, док позади, ситним словима, пише „Made in China”.

Екране за ове „геџете” праве корејски „Ел-џи” и „Самсунг”, друге компоненте, укључујући и чипове, лиферују многи други, махом азијски, добављачи, а све се на крају састави у великом индустријском комплексу тајванске компаније „Фокскон”, чије су фабрике на северу Кине. „Фокскон” је ове године, у којој је лансиран „ајпед”, запослио 300.000 нових радника. Цела америчка економија у исто време створила је 980.000 радних места.

Америчке компаније су међутим запослиле још 1,4 милиона радника – али у својим погонима изван Америке.

Сеоба производних погона тамо где је радна снага јефтинија процес је који траје нешто више од две деценије. Такозвано аутсорсовање је „изум” америчких корпорација, које су на тај начин увећавале свој профит.

Тај процес одавно има свима познато име: „глобализација”. Али откако је економска криза, иначе званично завршена, мада њене последице још сви осећају, неке ствари додатно осветлила, показало се да је глобализација добар слуга бизниса, али рђав господар државе.

У околностима када је званична стопа америчке незапослености политички тешко подношљивих 9,8 одсто (ако би се у обзир узели и они који раде само повремене послове, она нараста на 17 одсто), док америчка економија расте по анемичној стопи од два одсто, њеним највећим корпорацијама послови иду никад боље. „Постоји огромна разлика између онога што је добро за америчке компаније према ономе што је добро за америчку економију”, цитира агенција Асошијетед прес Роберта Скота, вишег економског аналитичара овдашњег Института за економску политику.

Глобализација је за Америку нарочито непријатна у последњих неколико година, када се у иностранство не селе само неки радно интензивни послови, као што је производња играчака, обуће или текстила, него и они високотехнолошки: производња чипова и компјутерског софтвера.

Америчка потрошња и потребе њених компанија дали су кључни допринос да Кина и Индија постану економске силе. Оне су због тога данас и веома привлачна тржишта, па америчке компаније виде интерес да тамошње потрошачке апетите задовољавају отварајући комплетне фабрике, заједно са тимовима за истраживање и развој, управо у Кини и Индији.

Половина прихода 500 највећих америчких корпорација у последњих неколико година долази изван Америке, процењује Дејвид Вајс, главни економиста куће за финансијски консалтинг „Стандард и Пурс”.

Према познатом експерту за глобализацију Џефрију Саксу, оно што је данас нови елемент, то је да америчке компаније у „помаљајућим економијама” сада проналазе и оно што су некад ангажовале само код куће: врхунско знање.

Карактеристичан пример за то је компанија „Дипонт” (основана још 1802), један од највећих иноватора 20. века (жене је још 1938. обрадовала најлон чарапама). Између 2005. и 2009. њена радна снага у САД је смањена за девет одсто, док је у исто време у азијско-пацифичком региону увећана за 54 одсто. „Кока кола”, један од пионира глобализације, данас на платном списку има 93.000 имена – од тога само 13 одсто у Америци. Пре пет година то је био сваки пети запослени.

Глобализација се, дакле, свети Америци и нема никаквих шанси да се тај процес преокрене. Између осталог и зато што ће до 2015. број припадника „средње класе” у азијско-пацифичком региону први пут бити изједначен са оним у Америци и Европи, узетим заједно. „Фокскон”, који данас запошљава 920.000 људи (већину плаћа мање од 300 долара месечно), планира да у 2011. ангажује још бар 140.000 радника, захваљујући поруџбинама из „Епла”, али и из „Амазона”, „Дела”, „Хјулит-Пакарда” и „Мајкрософта”.

Обама и његов тим ће дотле целу 2011. провести у мукотрпним настојањима да обезбеде нова радна места – за Американце.

Милан Мишић