Народни или страначки

За парламент би се могло рећи као и за оперу: једино је важно ко у њој пева. А ко пева у нашем парламенту? Другим речима, ко и како заступа грађане и њихове интересе? Наши парламентарци гласају за законе које предлаже влада, донекле их поправљају амандманима, али немају иницијатива које би представљале вољу грађана. Расправа је често приземна, што угрожава углед скупштине. Стога наш парламент не ужива потребно поверење јавности. Зашто је то тако?

Наш изборни систем је пропорционалан. Странка на изборну листу обично уврсти 250 кандидата, колико je и места у скупштини. Кад освоји више од пет одсто гласова и стекне право на рецимо 20 мандата, врх странке одређује ко ће постати посланик. У скупштину улазе челници партије, али већи део посланичке групе чине личности лојалне руководству, по који донатор, чак и извршиоци техничких послова за странку. Руководству странке одговара да посланици не испољавају велику иницијативу, јер тако оно политички доминира. Врх странке поставља шефа посланичке групе који може лако да манипулише с недовољно самосталним посланицима. Он одређује ко ће говорити и о чему, који ће се амандмани поднети или повући и како ће посланички клуб гласати. Скоро увек сви посланици једне странке гласају једногласно. И посланици скупштинске већине подржавају сваки владин предлог. Тако, у ствари, влада контролише скупштину уместо скупштина владу. Циници говоре да стога скупштина не треба да има 250 посланика, већ да буде сведена на 5–6 шефова посланичких група, а глас сваког шефа да вреди онолико колико је његова странка освојила посланичких места.

Руководства странака обезбеђују дисциплину посланика и кроз статутарна решења. Наиме, у странци главну реч воде председништво или главни одбор у којима су посланици, у односу на остале чланове, у мањини. Остали чланови се лако поводе за врхом странке од кога често очекују боље радно место, чланство у управном одбору или положај у локалној скупштини. Очигледно је у свим странкама преузет комунистички систем у коме централни комитет, а сада главни одбор, потпуно доминира над посланицима.

У пропорционалном систему сваком посланику изборна јединица је цела Србија. Грађани уопште не знају ко им је посланик и коме да се обрате за своје проблеме, те губе поверење у власт, долази до апатије и изборне апстиненције.

На пропорционалним изборима бира се страначки програм и обезбеђује одлучивање о генералном политичком правцу. То је добра страна овог система. Изостала је, међутим, улога посланика који у име грађана утиче на обликовање генералног правца, јер живот је сложенији од страначког програма. Стога се пропорционални систем показао као промашај, јер страначки врхови одлучују о свему. Слабости у функционисању нашег парламента осећају сви, али да је проблем у изборном систему, сагледава тек део јавности. Ипак, охрабрује то што се председник Србије недавно заложио за већински изборни систем. Нажалост, његов став није имао одјека у другим странкама.

Зашто је већински систем бољи? Он обезбеђује грађанима из једне или две општине да изаберу посланика кога познају и коме верују, да са њим имају контакт, да прате и контролишу његов рад. Тако изабрани посланик има већу одговорност. Он је независнији, јер у име бирача може легитимно да гласа и за решења која његова странка не заступа. Овакав посланик, несумњиво, има већи ауторитет у странци. У већинском систему блиске странке у другом изборном кругу позивају грађане да гласају за кандидата сличне опције. Свој интерес налазе и националне мањине које гласају за своје представнике директно, а не по гарантованим квотама или кроз компромисне коалиције. Међу важним предностима овог начина избора је смањење изборне апстиненције и корупције. Кад знају за кога гласају грађани излазе на изборе, а директно изабрани представници су боље контролисани.

Противници већинског система истичу да он оставља ван парламента оне странке чији кандидати нису победили, али су имали знатну подршку бирача. Наводно, странке и бирачи који су остали без посланика немају више никакав утицај у политичком животу, иако то заслужују према својој бројности. Наводи се теоријска могућност да једна странка може у свакој изборној јединици добити 51 одсто гласова и освојити свих 250 посланичких места, док друга може остварити 49 процената, али ће и поред велике подршке грађана остати ван парламента. Овај екстремни случај је могуће замислити, али се не догађа у пракси, што је видљиво на примеру Велике Британије и других земаља које имају већински начин избора.

Као уступак заговорницима већинског начина избора помиње се тзв. мешовити систем. Његов највећи недостатак је то што на пропорционалној листи осигурава избор страначким вођствима која ће, нема сумње, наметати страначку дисциплину већински изабраним посланицима. Дакле, мешовити систем суштину проблема не дотиче.

Нужност промене је очигледна, да ли ће до ње и доћи? Чини се да изгледи нису велики. Уочавају се три главне препреке: поред страначких руководстава, то су домаћи привредни магнати (често страначки донатори) и сви они инострани фактори који имају амбицију да утичу на политичке и привредне токове у земљи. Преко врхова странака они лакше обезбеђују привилегован положај.

Остаје да се види да ли ће грађани и наша јавност имати снаге да се заштите и добију народну скупштину каква им треба и какву заслужују.

Aдвокат и народни посланик