Угођај да се живе туђи животи

Добили смо још један reality у нашој ТВ понуди. После ,,виповаца” у сену и блату, видели смо ,,виповце” у тоалетама и позлаћеним столицама (,,Парови“, Хепи ТВ). За неке од њих веровао сам да им новац по сваку цену или егзибиционизам нису у врху животних вредности. Али времена се изгледа мењају… Ипак, мени су занимљивија питања у вези са публиком него са нашом ,,вип елитом”. Шта нам то, фромовски речено, ,,ТВ чаробни помагач” нуди.

Reality програми су типичан изданак нечега што бисмо могли назвати технокапитализмом. Они представљају ,,укус тоталитаризма” али у малим количинама. Гледаност подстиче ефекат ,,новог” и потрошеност стандардних ТВ форми. Они су и део глобалног медијског тренда да се брише граница између стварног и медијског живота. Ове емисије промовишу људску интимност. Оне задовољавају потребе многих људи за ,,трачом” и за ,,завиривањем у туђу собу”. Нуде лаку забаву и некритичко размишљање. Кад је о публици реч, ,,угођај” је и у друштвено допуштеном начину да се ,,живе туђи животи”.

У њима има пуно сексуалних алузија које су увек масовно привлачне. Уочено је да су организатори и водитељи неких ,,наших риалитија” врло отворено подстицали укућане на упадљиво сексуално понашање. Међутим, проблем је што се телесно, сексуално и емотивно у њима често показује као банално и вулгарно. Кроз њих се промовише нереалистични систем вредности у вези са партнерством или успешношћу. Уосталом, један од серијала ,,невиповског” ,,Великог брата” је промовисан кроз поруку ,,има хлеба без мотике”.

Јавност је подељена у погледу прихватања ових емисија. Они који их редовно гледају говоре да их то забавља – то је теорија да медији служе забави. Други их гледају као социјални експеримент – ,,да видимо како се сналазе у неприродној ситуацији”. Трећи ,,уживају” са идејом да утичу на то ко остаје у игри а ко се из ње избацује. Четврти у њима проналазе сличности са собом и својим животом. Пети су у ишчекивању рушења табуа и скандала, што подстичу и многе дневне новине које прате догађаје у кући, итд.

Поруке из тих емисија које су у вези са подстицањем неких пожељних вредности, попут социјалне комуникативности, активизма, дружења, друштвене отворености или разбијања стереотипа, ипак су у другом плану. Јер у тој комуникацији између учесника риалитија ипак је основни циљ да само један учесник победи и заради велики новац. А до тога ће доћи тако што ће се његово понашање свидети ТВ гледаоцима или другим учесницима. То значи да је сваки од учесника спреман и на манипулације у односима са другима. Своје право лице не морају да открију уколико имају такве способности.

Једна студија на основу истраживања која су спроведена у Европи показала је да смо становништво које у току дана највише времена проводи испред ТВ-а. Разлози су свакако комплексни: материјално и духовно сиромаштво, незапосленост, аномија, друштвена дезоријентација, доминирање материјалних и хедонистичких вредности, друштвено наметнута филозофија преживљавања, кич-естрада као пожељни модел живота. Истраживања у свету показују да мање образовани, сиромашнији и они који живе у хаотичним породицама знатно више гледају телевизијске програме.

,,Reality угођај” је последица несуочавања са животном досадом и социјалном празнином. Онима који воде испразан и досадан живот ,,виповци” или ,,обични” стварају чаробни осећај социјалног активизма. У медијско-технолошком смислу ове емисије су показатељ једне стране модернизма. То је употреба савремене технологије у баналне сврхе, где добит није друштвена него је то само профит организатора, па и по цену ,,распродаје” људске глупости и кича.

Истраживачи ових емисија указују да је један од најгледанијих термина наших риалитија онда када учесници спавају. Али зато верна публика има проблем са буђењем у транзиционом међувремену које живимо.

професор социјалне патологије на Факултету за специјалну едукацију и рехабилитацију БУ