Ugođaj da se žive tuđi životi

Dobili smo još jedan reality u našoj TV ponudi. Posle ,,vipovaca” u senu i blatu, videli smo ,,vipovce” u toaletama i pozlaćenim stolicama (,,Parovi“, Hepi TV). Za neke od njih verovao sam da im novac po svaku cenu ili egzibicionizam nisu u vrhu životnih vrednosti. Ali vremena se izgleda menjaju… Ipak, meni su zanimljivija pitanja u vezi sa publikom nego sa našom ,,vip elitom”. Šta nam to, fromovski rečeno, ,,TV čarobni pomagač” nudi.

Reality programi su tipičan izdanak nečega što bismo mogli nazvati tehnokapitalizmom. Oni predstavljaju ,,ukus totalitarizma” ali u malim količinama. Gledanost podstiče efekat ,,novog” i potrošenost standardnih TV formi. Oni su i deo globalnog medijskog trenda da se briše granica između stvarnog i medijskog života. Ove emisije promovišu ljudsku intimnost. One zadovoljavaju potrebe mnogih ljudi za ,,tračom” i za ,,zavirivanjem u tuđu sobu”. Nude laku zabavu i nekritičko razmišljanje. Kad je o publici reč, ,,ugođaj” je i u društveno dopuštenom načinu da se ,,žive tuđi životi”.

U njima ima puno seksualnih aluzija koje su uvek masovno privlačne. Uočeno je da su organizatori i voditelji nekih ,,naših rialitija” vrlo otvoreno podsticali ukućane na upadljivo seksualno ponašanje. Međutim, problem je što se telesno, seksualno i emotivno u njima često pokazuje kao banalno i vulgarno. Kroz njih se promoviše nerealistični sistem vrednosti u vezi sa partnerstvom ili uspešnošću. Uostalom, jedan od serijala ,,nevipovskog” ,,Velikog brata” je promovisan kroz poruku ,,ima hleba bez motike”.

Javnost je podeljena u pogledu prihvatanja ovih emisija. Oni koji ih redovno gledaju govore da ih to zabavlja – to je teorija da mediji služe zabavi. Drugi ih gledaju kao socijalni eksperiment – ,,da vidimo kako se snalaze u neprirodnoj situaciji”. Treći ,,uživaju” sa idejom da utiču na to ko ostaje u igri a ko se iz nje izbacuje. Četvrti u njima pronalaze sličnosti sa sobom i svojim životom. Peti su u iščekivanju rušenja tabua i skandala, što podstiču i mnoge dnevne novine koje prate događaje u kući, itd.

Poruke iz tih emisija koje su u vezi sa podsticanjem nekih poželjnih vrednosti, poput socijalne komunikativnosti, aktivizma, druženja, društvene otvorenosti ili razbijanja stereotipa, ipak su u drugom planu. Jer u toj komunikaciji između učesnika rialitija ipak je osnovni cilj da samo jedan učesnik pobedi i zaradi veliki novac. A do toga će doći tako što će se njegovo ponašanje svideti TV gledaocima ili drugim učesnicima. To znači da je svaki od učesnika spreman i na manipulacije u odnosima sa drugima. Svoje pravo lice ne moraju da otkriju ukoliko imaju takve sposobnosti.

Jedna studija na osnovu istraživanja koja su sprovedena u Evropi pokazala je da smo stanovništvo koje u toku dana najviše vremena provodi ispred TV-a. Razlozi su svakako kompleksni: materijalno i duhovno siromaštvo, nezaposlenost, anomija, društvena dezorijentacija, dominiranje materijalnih i hedonističkih vrednosti, društveno nametnuta filozofija preživljavanja, kič-estrada kao poželjni model života. Istraživanja u svetu pokazuju da manje obrazovani, siromašniji i oni koji žive u haotičnim porodicama znatno više gledaju televizijske programe.

,,Reality ugođaj” je posledica nesuočavanja sa životnom dosadom i socijalnom prazninom. Onima koji vode isprazan i dosadan život ,,vipovci” ili ,,obični” stvaraju čarobni osećaj socijalnog aktivizma. U medijsko-tehnološkom smislu ove emisije su pokazatelj jedne strane modernizma. To je upotreba savremene tehnologije u banalne svrhe, gde dobit nije društvena nego je to samo profit organizatora, pa i po cenu ,,rasprodaje” ljudske gluposti i kiča.

Istraživači ovih emisija ukazuju da je jedan od najgledanijih termina naših rialitija onda kada učesnici spavaju. Ali zato verna publika ima problem sa buđenjem u tranzicionom međuvremenu koje živimo.

profesor socijalne patologije na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju BU