Динар или евро – дилеме више нема

Ово није ни први ни последњи пут да нисмо урадили оно што је било рационално да се уради, а да нас је живот натерао да то ипак урадимо уз веће трошкове и мање користи. Динар нисмо заменили еврима, али смо на корак ближе том циљу. Уз једну разлику – евро неће заменити динаре, он ће их једноставно истиснути.

Слаба влада попустила је под притиском и увела је индексацију плата и пензија. Последње сидро за обуздавање цена тиме је напуштено. Дугорочно гледано, то представља дефинитивну пресуду за динар. Када постоји двоцифрени раст цена који Народна банка не може да задржи, када је буџетски дефицит висок а задуживање државе подиже каматне стопе, када постоји двовалутни систем у коме евро доминира, када све то постоји, увођење индексације убрзава неминовни пад динара.

Према предложеном буџету за 2011,од идућег октобра прелази се на тромесечно усклађивање плата, пензија и цена. Не треба бити велики пророк па видети како ће се формирати притисци да се што пре пређе на месечну индексацију. Тим пре што се предлог буџета заснива на нереалној претпоставци да ће инфлација у 2011. износити само шест одсто. Зато је ребаланс буџета следећег лета готова ствар. А тада ће сасвим сигурно притисци на индексацију бити изузетно високи.

Када се пређе на месечну индексацију више нема повратка. Спирала плата, цена и курса вртеће динар надоле све док га потпуно не избаци из оптицаја. Једина дилема је колико ће дуго овај вртлог да траје. У последњој хиперинфлацији он је трајао чак 24 месеца.

Народна банка води политику циљане инфлације с којом руку под руку иде управљани флексибилни курс динара. На овом истом месту пре годину дана оценио сам такав систем као неефикасан и прескуп за нас. Ту оцену могу и сада да поновим и да је поткрепим подацима. Од почетка децембра 2009. до краја новембра 2010, дакле за годину дана, изгубљено је 940 милиона евра девизних резерви, а Народна банка је продала чак 2,7 милијарди евра ради одбране динара. Истовремено, потрошено је на репо операције више од 22 милијарде динара. И какав је ефекат такве политике? Погледајте курс динара и све ће вам бити јасно.

Људи у Народној банци и њихови економски саветници, међутим, верују да су стабилизовали курс динара. Као доказ за то наводе да се дневне осцилације курса динара налазе у распону између плус 0,3 одсто и минус 0,3 одсто (мада се то није поштовало 17. децембра). Економисти кажу да су дневне промене курса стабилне, јер њихова крива не експлодира него се стално враћа на нулту вредност. Тиме је Народна банка остварила свој циљ – стабилизовала је промене курса динара! Колика ће бити висина курса динара, то није њен проблем. То је ствар понуде и тражње девиза. Тиме нам стално поручују да у слабој привреди нема јаке валуте.

Ако је то стварно тако, онда нам не треба Народна банка. Нека се допусти потпуно слободно формирање курса динара и ја сам сигуран да ћемо за годину дана опет имати „стабилну” криву његових дневних осцилација. Једина разлика ће бити што нећемо бацити кроз прозор неколико милијарди евра. Наравно, ствари не стоје тако. Нама је потребна и Народна банка и стабилан курс, али се интереси главних играча не поклапају.

ММФ нема интерес да предложи било какве промене. Механизми циљане инфлације и флексибилних курсева постали су део владајуће ортодоксије. И више од тога. Економисти у ММФ-у су направили каријере на томе, написан је специјалан софтвер за решавање модела цена, постоји посебна софтверска кућа која опслужује и ММФ и десетине централних банака. Ако то не функционише у Србији, проблем је у Србији а не у терапији.

Народна банка такође нема интерес ништа да мења. Свако фиксирање курса динара умањује њену улогу у привреди. Много је једноставније да оптужи владу за инфлацију него да се лиши свог утицаја. Ни влади не одговара промена режима девизног курса. Тада би задуживање било много скупље, а могућности финансирања дефицита далеко теже. Уз то, не би могла да манипулише с платама и пензијама него би морала да држи реч.

Интереси банака су противречни. Лепо се зарађује на разлици између куповног и продајног курса, али се истовремено губи на негативним курсним разликама. Банкарски извори су већином у девизама и зато се одобравају кредити с девизним клаузулама. Али то све не смањује него обрнуто, повећава ризик пословања. Мада се смањује девизни ризик, кредитни ризик се много више повећава.

Грађани верују да могу да се заштите тиме што штеде у девизама. Делимично је то тачно. Проблем је у томе што се плате не исплаћују у девизама, тако да свако реално депресирање курса обара и реалне плате. Зато се јављају захтеви за пуном индексацијом. Парадокс је да то подрива динар у систему циљане инфлације.

Привреди, на крају, уопште не одговара нестабилан курс. Она је на чистом губитку. То ће се врло брзо видети када будемо сазнали за колико је пала вредност предузећа због негативних курсних разлика. Велика је заблуда да је овогодишњи пораст извоза и увоза последица слабог курса, а не спољних фактора. Али ко пита привреду. Динар остаје стабилно слаба валута– још неко време.

*Економиста, професор универзитета