Били једном у Америци

Стара певачка гарда некадашњег „Крсманца” („Бранко Крсмановић”), коме је у међувремену враћено његово родно (през)име „Обилић” (основан 1884), недавно је славила важан догађај из дуге историје овог хора на добром гласу. Прошло је 50 година од њихове прве велике турнеје по Америци и Канади, музичке „авантуре” какву дотад ниједан наш хор није доживео. Током више од два месеца одржали су концерте у око 60 градова. Није то била само успешна певачка мисија, већ и дипломатска. Путовати на релацији социјализам-капитализам била је то огромна раздаљина, а „Крсманац” су, и тамо и овде, називали амбасадором културе и добре воље.

На ово музичко сентиментално путовање води нас Олга Милошевић, првакиња Београдске опере, тада само студенткиња Музичке академије, али и једна од троје солиста на турнеји. На том малом списку били су и баритон Владислав Мијушковић, будући спикер Радио Београда, кога нема више, и тенор Стојан Стаменковић, после познати економиста. Старији памте: тада су само ретки добијали пасоше, свако иностранство било је предалеко а власти увек у страху да се неки из „далека” неће ни вратити кући.

– Било нас је 80 и нису се десиле никакве бежаније. Јесу познаства, љубави , неки су после отишли тамо, поженили се – сећа се Олга Милошевић.

– Путовали смо преко Париза, и већ ту доживели први велики позитивни шок... Онда стижемо у Њујорк, у ту шуму облакодера и одмах јуримо да се попнемо на највиши – Емпајер стејт билдинг... Кући шаљемо разгледнице на којима су Вашингтон, Чикаго, Л.А, Сан Франциско, Торонто...  Певало се у пуним спортским салама, каткад пред шест хиљада људи, у универзитетским дворанама, често се тражила карта више, критике сјајне... Исељеници су стизали и из удаљених места на наше концерте, понеки нас и пратили на даљем путу.

А репертоар хора био је разноврстан: класична дела наше и светске литературе;  национални програм, са акцентом на музичку разноликост бивше земље, каткад појачано и шаренилом ношњи, спектакла ради; црначке духовне песме и одабрани руски програм, америчкој публици посебно атрактиван. Звучали су као врхунски професионалци и многи су вртели главом када би чули да је то хор аматера, студената.

Сва ова сећања незамислива су без помена диригента Богдана Бабића:

– За нас је био скоро магијска личност, са невероватним осећајем за хорску музику, коју је рукама вајао, стварао у трену, а публика је богато узвраћала –овацијима и скандирањем. Са концерта најважнијег на турнеји, у чувеном њујоршком Карнеги Холу, носимо, међутим, и неке ружне слике. Био је 29. новембар, или Дан републике, кренули смо са „Југославијо...”, некад свечаном песмом, и по нама су почела да падају јаја. Диригенту Бабићу наша лица била су једино огледало у коме је покушао да „види” шта се то догађа иза његових леђа. Групица емиграната распоређена на неколико пунктова у сали није успела да нам прекине песму. Обезбеђење је било веома ефикасно, а у тај кратки хаос умешала се и једна Американка, треснувши по глави демонстранта својом тешком торбом од стаклених перли. Седела је иза њега који је покушавао да прекине концерт. Није знала ни шта ни зашто вичу, једноставно бранила је своје право грађанина који је купио скупу улазницу. Тај инцидент нама као да је дао нова крила и концерт је на крају одлично оцењен – каже примадона.

Ето, и тако је било једном у Америци нашем хору који је после изванредних концерата позван на нову, још „опширнију”, турнеју већ следеће године. А било их је још – и тамо и у другим правцима. Само што је Олга Милошевић, ускоро чланица Београдске опере, та путовања проредила. Ипак, веза са „Крсманцем”, данас „Обилићем”, никад није прекидана: сваке прве среде у месецу иде на њихове певачке састанке. Да се виде, друже и – запевају. Као некад.

Мухарем Шеховић

-----------------------------------------------------------

У Лас Вегасу видели су Френка Синатру у његовом казину

Америка коју су знали само са филма, одједном им се десила као „њихов филм”. Неких најупечатљивијих „кадрова” присећа се Олга Милошевић. Негде на Југу, каже, били су гости богате власнице рудника, око ње тамнопута послуга, ливрејисани шофер, на огромном имању прави зоолошки врт... А у Калифорнији, групу певача после концерта позвао је на вечеру извесни углађени господин и његова пријатељица: стижу у војну базу, где га сви јако уважавају, а на његовој јахти откриће да су гости једног адмирала.

У Лас Вегасу видели су Френка Синатру, у његовом казину, некако мајушног међу својим горостасним телохранитељима. У овом граду коцке десио им се и најбољи „концерт за своју душу”: ушли су у ресторан у коме су свирали мађарски Цигани, много виолиниста који су се одушевили кад су чули да ови гости знају њихове песме (српске препеве), а и они су знали понеку нашу... И, нису их пуштали..., до зоре се певало.