Атински танго

Од нашег дописника

Атина – Недалеко од трговачког центра Атине окупљају се сваког понедељка у десет увече, без обзира на временске услове и доба године.

Лагано,уз страсне и елегантне звуке, прописно одевени и спремни за један од најеротичнијих плесова, далеко од свега што их окружује, клизе поплочаним тргом.

Као и свуда у свету, и овде, где су дуго представљали чудо, зову ихтангероси.

То су људи различитих профила,узраста, професија иинтересовања. Заједничка им је страст према тангу, способност да кроз игру разговарају на подијуму, да се разумеју без речи, да „осете” партнера.

Мушкарац води. Он, као и сама суштина игре у свом најсавршенијем облику,покретима говори о односу мушкарца и жене, о животу и смрти. Она му даје руке, препушта се и осећа сваки његов наредни корак.

На малом тргу на крају трговачке улице Ерму, у центру Атине, није баш све овако. Нису сви тангероси велики мајстори игре и емитери емоција, али су ту сваког понедељка да би играли, гледали и уживали. Страст се осећа међу паровима који у полумраку клизе уз музику из звучника.

Све је почело пре годину-две када се група младих враћала из школе танга.Ту на тргу су одлучили да заиграју уз музику са мобилног.Следећег понедељка донели су касетофон. Онда је стигао звучник.

Сваке недеље било их је све више.

Има ту данас разног света: правих, школованих играча, старијих брачних парова који су маштали о милонги, традиционалном називу за место где се организује играње танга.

Има неуких који покушавају да ухвате корак,посматрача који ће инфицирани тангом једног дана постати тангероси. Има оних који уз музику путују у постојбину игре, Аргентину.

За Клару, Колумбијку која је због љубави остала у Атини,то је веза са Латинском Америком.Долази са другарицама. Неке су земљакиње, остале Гркиње, једна полу-Српкиња.

Муж, Грк, због кога је окренула живот пре 18 година, посматра из прикрајка. Овај 40-годишњак нам каже да разуме, мада нема страст према тангу: „Поштујем Кларине потребе.“

Мелина, која станује недалеко од жутог тролејбуског депоа где се скупљају играчи, случајно је пре годину дана угледала ово друштво.Дуго се, као и становници околних квартова, плашила да им приђе.

Полако су се навикавали на тангеросе, затим су дуго били публика која их је до касно у ноћ бодрила аплаузом.Данас и сами знају да заиграју.

Прича се прочула по Атини па се данас овај латиноамерички плес страсти игра на 17 места у граду“, каже нам Алфонсо Моратинос, Шпанац који помаже овдашњој асоцијацији танга.

То су клубови али и тргови на којима се, у одређене дане у недељи, али увек некако у 10 увече, јер је то традиција у целом свету, окупљају играчи.

Пре годину дана „танго лудило” је захватило Солун и неке градове на острвима. За Грчку је улични танго, за разлику од многих европских градова где се већ одавно одомаћио,нова појава јер још увек доминира традиционални начин забаве.

Грци су страсни играчи чији је национални плес „зејбекико“такође игра душе, унутрашњих осећања, дерта. Лако су разумели поруку танга.

У данашње време кризе,неко ће рећи:„Немају друга посла.” Али, ако боље размислимо,благо онима који умеју да душу и живот, бар на сат-два, испуне плесом и музиком. Макар и на улици – јер за то треба много храбрости и воље.

Јасмина Павловић-Стаменић