Странке друмом, народ шумом

Не знам какав је ваш утисак, али чини ми се да нова година у Србији одавно није дочекана са мање весеља, ентузијазма и очекивања. И поштено говорећи, чудно би било да је било другачије. Чак и власт као да је одустала од јаловог посла ширења оптимизма, тако да смо овог пута барем остали поштеђени оних комичних најава са испраћаја 2008. и 2009. о томе како се „већ од половине предстојеће године очекује видно побољшање и коначни излазак из економске кризе“. Да и не говоримо о оној неповратно прохујалој енергији и еуфорији са којом су дочекиване ране двехиљадите, или чак неке нове године из деведесетих, у којима се спонтано младалачко радовање будућности стапало са политички мотивисаним протестним манифестацијама.

Сем ретких изузетака, овога пута углавном није било спектакуларних дочека и концерата по градским трговима и улицама, а чак и тамо где су организовани све је било много скромније, како по броју окупљених, тако и по нивоу учесника. Свест о томе да смо као држава и друштво у дубокој регресији, без јасног правца, циља, перспективе, полако допире до свих друштвених слојева. Не улазе у то, наравно, сви са истим перформансама, али је свима, и богаташима и политичарима и осиромашеним грађанима, заједничка стрепња од неизвесне будућности и онога што ће сутра бити.

Богати и моћни се прибојавају да ће можда престати то да буду, док се они сиромашни и обесправљени плаше да ће такви остати, или постати још беднији. Сви некако инстинктивно осећају да се ствари мењају и да долази нешто ново, али нико није сасвим сигуран шта и да ли је то што долази добро или лоше.

Појава је, треба рећи, планетарна, али далеко од тога да су сви за њу на исти начин (не)спремни. А Србија је ту, бојим се, међу онима у најгорем положају. После деценијске инфлације обећања, сасвим логично, дошла је дефлација поверења. Нико никоме више ништа не верује. Не верује се политичарима, не верује грађанима, не верује пословним људима, не верује коалиционим партнерима... Сви се и свуда осећају закинутим, превареним и изневереним. Сви су подједнако фрустрирани и незадовољни. Радник чији је месечни приход са 300 опао на 150 евра, исто као и тајкун чије је богатство смањено са милијарду на 500 милиона долара. Штавише, овај други је можда чак и нервознији, без обзира на то што се промена у његовом имовном стању не може видети нигде сем у банкарским изводима, а првог може довести до ивице опстанка.

Када смо на овом месту више пута констатовали да је Србија безнадежно подељена земља то је често схватано као неки конзервативни интелектуалистички ламент, без много везе са животом и стварним проблемима. Али у оваквим кризама најбоље се показује да је постојање темељног друштвеног консензуса апсолутно неопходна претпоставка да би се проблеми решавали и да би земља могла да се извуче и крене напред. Када погледамо око себе видећемо да се са актуелном кризом ипак најбоље носе она друштва у којима је тај базични консензус постоји.

У том смислу, ма колико била инструментална и одбојна заточеницима идеолошке чистоте на једној или другој страни, сама идеја помирења ДС-а и СПС-а могла је Србији донети чак и нешто добро. Када су већ направили заједничку владу и онда покушали да то накнадно рационализују идејом „националног помирења“ Милошевићевих и Ђинђићевих политичких потомака, могли су се можда наћи на некој конструктивној, националној и државотворној средини. Могли су, али нису.

Заиста, начелно, не би морало бити лоше ако би се некако поново спојили у једном тренутку неприродно раздвојени српство и европејство, модернизам и патриотизам, брига за социјалну правду и декласиране друштвене слојеве са прагматизмом и технократском ефикасношћу. Али овде се, након последњих страначких конгреса, не види ништа од тога. Сем што, као што се и могло очекивати, у овом политичком браку из рачуна СПС много брже „жути“, него што ДС креће да „црвени“. А при томе их СНС, и једне и друге, у евроентузијазму већ сустиже и претрчава. Тако да се практично више и не види нека озбиљнија политичка разлика између ових странака. А сва истраживања показују да их народ у том ентузијазму све мање и све радије прати.

Да закључимо: поделе јесу лоша ствар, али су лажни консензуси још много гори.

главни уредник часописа ,,Нова српска политичка мисао”