142 медведа на Сенатском тргу

Вожњу од руске границе према финској престоници доживљавате кроз бесконачни јапански врт за гледање изнутра (врт је у покрету, прозори и врата су на точковима): борови, брезе и прастаро камење. А у строгој сарајевској гимназији, кришом читајући књигу на часу латинског језика, уместо древним Римом, путујем Финском, бајковитом шумом у којој вечни народни певач управо упокојава митског медведа.

„Incidit in Scyllam qui vult vitare Charybdim, као у сну одједном иза леђа чујем злослутан глас. Нек ученик преведе!” Упада у Сцилу...ко хоће да побегне... од Харибде, ученик с муком сриче хомеровску реченицу. „Шта чита ученик?” Калевалу, кажем извлачећи је испод клупе. Пријатно изненађен, с подигнутим кажипрстом и гласом „мртвог језика”, професор упозорава, истовремено праштајући прекршај: „Поглед управљен на више предмета мањи је за појединости!”

Али сада, док се сећам појединости давно ишчезле школске епизоде, суновраћује се у пејзаж тајанствене књиге: јурећи, изврсна цеста сече опис природе из епа. Непрегледна шума непрестано се мења, бескрајно небо којим журе разнобојни облаци од језера Ладога према Балтичком мору...

Путовање кроз Калевалу

Благодарећи и голфској струји, Финска је готово сва покривена зимзеленим шумама, најпошумљенија европска држава. Дрвеће с обе стране цесте као да је распоређивао неки ненадмашни дизајнер крајолика, ђердапски низ црногорице, па у магновењу кретање Шекспирове Бирнамске шуме, неупоредиви мизансцен дрвећа...

У сваком случају, намерник неће погрешити ако Калевалу изабере за водича, не само кроз природу и мит, нека јој се препусти и у свакодневном животу, на сваком кораку нерастресен поглед откриће знакове поред пута. Неће, дакле, погрешити ако упознавање земље „хиљаду језера” изблиза, започне у – финској сауни.

Готово свака обитељ је има, кад се градила кућа, често је прва завршена просторија – сауна. У њој се прочишћава и тело и дух, готови пиво, понекад жена роди... Простор за контемплацију, као будистички зид. У рату (који није на цени ни у бојевим страницама епа), уз ровове и траншеје, обавезно се подигне и сауна. Курцио Малапарте је утиске са финског ратишта пренео на Апенинско полуострво.

Правила понашања у сауни, као у цркви: тишина и сабраност... Кроз зидове се улива препознатљив звук, не може се погрешити, то у „суху пару” и мирис брезе продире типични фински пејзаж: „Сибелијус, Финландија или Карелија. Калевала за мене није ништа друго него музика, тема и варијације”, складајући Kullervo симфонију, писао је композитор својој жени.

Култ сауне: у топлоти свих поднебља (према избору), и размишљању, не само појединац, читав народ достиже „физичку и духовну равнотежу”.

Композиција Калевале је необична, на много начина. На пример, певачи Калевале, упозорава преводилац др Иван Шајковић, често праве скокове: у времену кад људи нису знали за ватру, на ногама старојка је обућа из Немачке.

Од Илматаре, мајке земље и њеног сина Вејнемејнена, „потиче земаљски свет”, (не)стваран, очаравајући... певач, мудрац, чудотворац Вејнемејнен музиком и чаробним речима преображава свет као да је створен његовим гласом и инструментом од рибље кости или брезе – кантеле. Кад се огласи, попут каквог поларног Орфеја, слишају га „сва жива бића у ваздуху, на земљи, у води”. Вођен својим фантастичним подухватима многе је опасности и залеђена језера прошао. (Његовим трагом кроз тешкоће и лед, упорно је ишао Елиас Ленрот скупљајући древне карелске руне, вековима преношене из грла у грло да би их, дајући им данашњи облик и име, објавио у 32, па у 50 певања: „Калевала“.) Један од последњих подвига чаробњака – свирајући кантеле успављује ратоборни северни народ и за своју домовину преузима сампо – магични млин из кога тече сребро, со и брашно, земљи у чијем је поседу обезбеђено је трајно благостање.

El dia que Bertolt Brecht va morir a Finlandia, наслов драме преведене са валенцијанског  најпре на француски, води вас према призору у коме немачки писац, бежећи од сународника заслепљених крвавом идеологијом, покушавајући да стигне на циљ (попут митског певача и посвећеника који је сакупљао његове умотворине), газећи преко залеђеног језера пропада кроз лед. Брехт из драме није уплашен, жали само што комад Добри човек из Сачуана није довршио: Финска је за умирање добра као и нека друга земља, последња му је мисао док тоне у таму.

Срећом за „ефекат отуђења”, драмског писца враћа у живот једра финска сељанка, најпре третманом у сауни, па љубавним загрљајем. Међутим, човек не мора у поларном кругу бити извучен из финског језера да би се уверио како је Финска много боља за живот, него за смрт. Магазин Newsweekнедавно је објавио листу земаља најбољих за живот и рад. На првом месту је – Финска, испред Швајцарске, Шведске, Аустралије, Луксембурга, Норвешке, Канаде, Холандије, Јапана и Данске. На стотом месту су Буркина Фасо, Нигерија, Камерун. Готово пола држава на планети није уврштено у списак. А рејтинг је изведен из многих показатеља, укључујући економски развитак, сигурност, политичку стабилност, степен образовања... Учини се овде да друштво као уметничко дело није тек пука утопија. Разуме се, магични млин је учинио своје, али биће да је суштина у дару и прегнућу читавог народа, од кога се има шта научити.

У којој још земљи једно уметничко дело има свој празнични дан?! Друго је годишње доба, није Дан Калевале, свенародна прослава. Али посвуда око нас су однеговани људи. Са разних континената, одлично одевени, препуштајући лица благом сунцу, спокојно чаврљају као да је вечни распуст.

Да ли је Музеј финске архитектуре уклонио зидове и проширио се на цео град: посвуда споменици градитељства и историје, архитекти удружују машту, готово свако здање заступа властиту естетику – равнотежа стилова као раскошни градски стил.

Да ли се занимљиве улице на све стране уливају у море?! Наједном, огромно бело здање у чијим се многобројним прозорима жари сунце, па светли попут Фелинијевог брода у Амаркорду, одваја се од низа зграда и – испловљава; не верујеш својим очима, баш као ни Гогољеви маловарошани из приче, док у ноћи плови лађа улицама Миргорода. Час касније показује се да је то заиста брод, па неће изненадити ако из улице на обзору исплови и ледоломац „Сампо”...

Куд год кренеш, стићи ћеш у центар, на неокласични Сенатски трг, из кога се град ширио у свим правцима. Призор је зачаран, заиста, некако калевалски: у огромном простору славног трга 142 голема медведа, из 142 земље, на сваком су хералдички знаци и обојена значења речника симбола, сликани тако да представе идентитет земље коју заступају. Подигнутих предњих шапа као да плешу на слици Ерика Каинберга у Турку: окружен певачима у пејсажу, Вејнемејнен окида жице кантеле, а отсонен (медвед, фин.), њега игра, потакнут свирком, а не оружјем.

Уметност и култура толеранције: исликани медведи су започели светску турнеју у моту: Мoрамо се боље упознати, то помаже да боље разумемо једни друге, и мирније живимо заједно.

У поезији сав свет

Сауна човека припрема за различита задовољства. Финско пиво је сигурно једно од оних које не изневерава. Ко га је пробао, и у Даблину ће га претпоставити омиљеном напитку који не престаје да кваси странице Џојсовог Уликса. А у Крагујевцу, у угодној пивници Allectus, док се жедан одлучује да чашу светлог, ћилибар или црног, у „примерку за понети” историјата пива, откриће да је у „саги Калевала пиву посвећено 400 стихова, а целокупном постанку света припало само 200”.

А „вековечни тај чаробник” Вејнемејнен, испивши своје пиће, отпевавши своје песме (свом народу на радост вечну), напушта завичај, препушта га новом нараштају (претпостављајући да ће бити поново позван да сагради нови сампо и нове кантеле): „Ево, ту је сад путања/ За певаче способније./ За вештије песмопевце, / што песама више знају, / За младиће који расту,/  Поколење што сазрева...”

На кући мојих пријатеља блиста табла са златним грбом окруженим финским и енглеским словима ФИНСКИ КОНЗУЛАТ; увече читам књигу финских песника које је превео Херцеговац Осман Ђикић, почасни фински конзул у Сарајеву. Још су стихови у рукама, а собу испуњава мирис кафе, прозоре облива јутарња сунчева светлост: „Овдје је мирис кафе као успомена/ коју памтимо из неког Прустовог романа/ О Сарајеву сам знао по пуцњима, али само из књиге./ Тек кад је прошло кроз моје властито срце/ схватих да је град историје...“ Тако пева Пенти Саритса у венцу свог песничког родослова. Сазнајем да је Финска истинска земља песника: на један хелсиншки конкурс за песничку збирку, стигло је преко две хиљаде збирки, са преко 70.000 песама! Сабраним стиховима већ би могла да се прекрије површина целе ове изузетне земље, и хиљаду језера у њој, и море око ње!

Колико Финске, толико и света. Цео свет, како упућује библиотека београдске „Просвете” у којој је штампана и збирка „Савремена финска поезија“: Одисеј, Платон, Овидије, Балкан, Дунав, завија вјетар у прозорима Европе, капија Византа, Африка, Азија, Колумбо, нико није сам и нико није цео свет, Кецалкоатл, обриси Исусовог лица, Хелсинки политропос, Достојевски, кад се огледала виде у огледалу добро се разумеју, земаљска кугла у руци свемира, 20.000 дроздова, Хелсинки поново изграђују према плану Алвара Алта...

А Калевала је чудо: вративши се у Београд, затичете је у неколико језика и уметничких облика, сред галерије Атријум, градске библиотеке... Али и живот је чудо: након толико протеклог времена, поново у рукама имам књигу на латинском језику: Калевала!