Боје Турске

Интервјуисаћеш Атакоглуа? Он је Бог у мојој земљи!, ускликнула је Емра Ислек, сјајна џез фотографкиња. Па, то заиста нисам знао – претходног дана изашао сам са концерта турског композитора и пијанисте на фестивалу Umbria Jazz у Перуђи пун јаких утисака и одмах пожелео да га упознам. Избор друштва се природно наметнуо – Емра ми са усхићењем набацује фасцинантне детаље из каријере будућег саговорника.

Фахир Атакоглу стекао је огромну популарносту својој земљи компонујући музику за политичке документарце, филмове, рекламе и балет. Написао је химну у сећање на Ататурка. Продао је преко два милиона плоча. Свирао је на стадионима. Богат и славан, поставио је пред собом нови изазов – да се опроба у ауторском џезу. И поново је био успешан.

Одмалена је био окружен музиком. У породичној згради могли су да саставе мали бенд, прве ноте научио је од рођака. Компонује од детињства. Класику је учио приватно, међу професорима издваја Џамала Решитреја (Cemal Reşit Rey), славног турског композитора савремене музике. „У то време пуно сам компоновао инспирисан књигама које сам читао.“ На сугестију Решитреја, студирао је и клавир, а посебну пажњу посветио је изучавању музике Клода Дебисија. По завршетку средње школе отишао је у Лондон. „Турска је крајем седамдесетих била преплављена тероризмом. Универзитети нису радили нормално, није било будућности. Моји родитељи су желели да наставим породични бизнис, па сам уписао маркетинг на Кројдон колеџу“, сећа се.

Ипак, ритам града га је одвео на другу страну. „Сретао сам музичаре на сваком кораку, почео да наступам по клубовима. Коначно сам уписао и London School of Music, на негодовање породице, посебно оца. Знаш, музичаре у Турској зову – музикантима.“ На такмичењу Џез федерације јужног Лондона освојио је другу награду за композицију. Радио је у студију, програмирао синтисајзере, сарађивао са познатим музичарима (Џон Дезмонд, Винстон Блисит, група Wham!...) „Било је и тешких дана, Лондон је био скуп. У једном тренутку сам остао без пара и био принуђен да преко дана радим у фабрици, док сам ноћу наставио да свирам.“

По повратку у Турску, средином осамдесетих, убрзо је нашао уносан посао у свету маркетинга. „Први џингл радио сам за компанију која је производила сировине за женску козметику (пева). Затим Кока-кола, Тојота, зубне пасте... Ти ангажмани су ми дали визију и снагу да напишем мелодију која ће успети нешто да изрази у кратком периоду. То сам заправо ја – мелодије су за мене увек биле примарна ствар.“  

Потпуни успех доживео је са музиком за документарне серијале о новијој турској историји (Кипарски рат, Демиркират, Ататурк, студентске побуне...). „Сви су причали само о музици – заљубили су се у њу! Зато сам 1994. године одлучио да све теме сакупим и објавим деби албум, који се и дан-данас продаје. Од тада радим искључиво своју музику, снимао сам и наступао са симфонијским оркестрима и хоровима.“

У Сједињеним Државама, Атакоглу се први пут обрео још 1989. године, да би био „ближе музици и сцени“. Рентирао је кућу, помало наступао, али је више времена, посебно после успеха са првим албумом, проводио у домовини. Са џезом ће се озбиљније позабавити тек средином прошле деценије. „Упознао сам перкусионисту Хорасија Ел Негра Хернандеза и басисту Ентонија Џексона, са којима сам снимио албум ’If' (2005). Посрећило ми се да радим са сјајним уметницима, који су у моју музику унели сопствену личност, срце и страст, боју и тембр. Уз то, док сам раније углавном писао музику коју су изводили други, сада сам се нашао у прилици да и ја свирам, као и да више наступам.“

Одличне оцене критике охрабриле су га да на албуму „Istanbul In Blue“ (2008) дода гитару и саксофон, учвршћујући израз у домену фјужна са оријенталним укусом. „Пао ми је на памет гитариста Мајк Штерн, али он није могао да се избори са непарним ритмовима – ’хеј, како сад ово да свирам, увек је једна осмина више!’ – па ми је за те нумере препоручио Вејна Кранца.“ Саксофон је свирао Боб Франческини.

Истовремено, Истанбулски национални балет наручује му музику за адаптацију популарне новеле „Агир Роман“ („East Side Story“), Метира Каћана. „То је прича о животу у циганској заједници у Турској. Бројни ромски уметници окупили су се у том пројекту.“ На његову музику други аутори су писали речи („не иде ми то“, признаје) за певаче из Турске и других земаља (Француска, Грчка). Посебно се поноси темом из документарца о последњих годину дана Ататурковог живота. „Ако си рођен у Турској, рођен си са Ататурком и умрећеш са њим. Написао сам мелодију гледајући његове слике. Сваке године, 10. новембра, на дан када је умро, моју музику свирају на свим церемонијама, радио и ТВ станицама. Постала је Ататуркова химна, што је велика почаст.“

Основу актуелног албума „Faces and Places“ (2010) чини квартет, у ком су Боб Минцер (саксофон), Џон Патитучи (бас) и Ел Негро Хернандез (бубњеви). „Првобитно сам желео да радим само са њима. Али, док сам писао, падали су ми на памет и други инструменти, солисти који би носили поједине мелодије, са различитим бојама и приступима“. Тако су се на албуму нашли и Вејн Кранц и Ромеро Лубамбо (гитаре), Ренди Брекер (труба), Рогерио Бокато (удараљке), Рене Толедо (фламенко гитара) и гудачки оркестар. „Када сам завршио снимање, схватио сам да смо већина нас емигранти, па се назив албума природно наметнуо, као посвета свима нама“, објашњава.  

Падају ми на памет поређења која ће Ататоглу елегантно прескакати... И Мишел Камило је радио у трију са Ел Негром и Џексоном („они су ми потврдили да звучим потпуно аутентично“), сличности у каријерама Ататоглуа и Горана Бреговића су више него евидентне („и он је мелодичан тип“), а Џо Завинул је такође снимио албум под именом „Faces and Places“ („нисам то знао док критичар Jazz Times-а није завршио приказ албума реченицом ’негде горе, Завинул мора да се осмехује’“).

Боје Турске су оно што га, наравно, одваја од поменутих колега. „То је у мом срцу. Пробудиш се, отвориш прозор и чујеш езан, типа који пева. Укључиш радио и чујеш турску музику. Без намере улази у тебе. И кад пишеш, ако се такви утицаји природно уклопе, то је лепо. Ја не желим да правим пропаганду у фазону ’ја сам Турчин и ово је наша музика’. То сам ја, та музика спонтано излази из мене.“

Планира да настави рад на оба фронта. У Турској га чекају ТВ серије и једна филмска комедија, у Сједињеним Државама снимање у новом трију (Ален Карон – бас, Ел Негро – бубњеви), нада се да ће се пробити у Европи и да ће нон-стоп путовати. „Кажу ми – луд си што си отишао у Америку. Па, да сам остао у Турској, могао бих сваког јутра да бирам боју нових кола, а сад немам скоро ништа. Али, није све у новцу и слави. Желим да радим своју музику и да је излажем новим људима. То ме потпуно испуњава.“