Векови који не пролазе

Овчар Бања – Никога нисмо срели пешачећи од Овчар Бање, скоро два километра узаним друмом уз кабларске стене. Ни у порти, прошавши кроз капију са стрехом, која је уз шкрипу отресала снег са себе. Нејака пртина даље води пред врата на приземљу манастирског конака и по проласку кроз њу, у сусрет ходником, прилази ми једна монахиња, питајући: „Којим добром?”

Чувши да тражим игуманију показала је руком на гостопримницу и рекла да сачекам ту. У малу, уредну просторију чији прозор гледа на леву обалу Западне Мораве, убрзо су се сместила још двојица намерника, такође цивилним послом, и послужени смо кафом или чајем.

Сестринство Никоља, мало испред поднева, бејаше у послу, али је уочљива жеља домаћица да се гост осећа добродошлим, па смо нешто касније од игуманије чули: „Манастир мора да светли, а монахиња да одржава и себе и кућу.” Пре тога, у гостопримницу је ступила калуђерица Марија, одговарајући посетиоцима на оно што их занима. У нагласку се назирала друга страна Дрине.

– Ја сам Сарајка. Дошла сам пре три деценије, као девојка од 19 година. Некрштена, прво дете комунизма у овој светињи. Почела сам са 17 да читам Достојевског – вели, онако уз реч, објашњавајући свој акценат.

Мало доцније, игуманија је јавила да не може силазити и поручила да одемо горе, на спрат конака, до неке врсте дневне собе у којој највише борави. Седела је за столом, поред једног лежаја застртог ћебетом, окривила године што не може лако да се креће, и отпоздравила:

– Ех, како се живи, како Господ заповеда.

Њено духовно име је Евпраксија (српски Добрика), већ 23 лета води богомољу под Кабларом и сестринство од 20 монахиња. Сада броји 92. годину од којих је пуне 72 провела у манастирима Овчарско-кабларске клисуре, Јовању (од 1938. до 1954.) и Никољу. Рођена је као Надежда Белић у Бингулама испод Фрушке горе, као дванаесто дете у својих.

Подсећамо се претходног сусрета у Никољу, некако у ово доба пре три године, кад је приповедала: „Уочи Крстовдана 1938. године, видим, девојке се удају. Куда ћу ја? Отмем се од мајке и први пут дођем у Србију, у Жичу на сабор богомољаца. Решила сам да останем и изабрала Јовање у клисури, мада ми је владика Николај говорио: „Немој, ћерко, у Јовање, тамо умиру од глади.” Има ли данас, 72 године касније, родбине у Срему?

– Била сам тамо ономад, на сахрани. Умрла је ћерка моје сестре – каже игуманија.

Живот у богомољи има два неизбежна начела: молитву и рад.

Сестринство се окупља у пет сати на јутарњој молитви која траје до осам. Вечерња почиње у 18 и, зависно од свеца, траје сат и по или два и по. Дакле, 270 или 330 минута свакодневне молитве у манастирској цркви. Тај мали храм осликан је први пут 1587. године и једини је у клисури сачувао своју аутентичну архитектуру још из средњег века.

Радни ритам сестринства („послушање”) не обухвата све монахиње јер је неколицина, због болести, изузета од тих обавеза.

– Немамо сталних прихода, ове године немамо ни помоћи. Ето, некако састављамо крај с почетком. За огрев користимо нашу шуму, али и то мора неко до нам помогне, исече и превуче – описује заповедница манастира.

Евпраксија прича да у штали тренутно имају две краве, а у Пријевору, код своје воденице, и 15 оваца. Та манастирска поточара на Каменици, на метоху десетак километара удаљеном, јесте поклон Милоша Обреновића Никољу и прича за себе.

Историчари су забележили да је кнез 1813. године, после пропасти Првог устанка, жену Љубицу и децу склонио у Никоље. Постојао је договор да у одсудном часу, уколико не буде друге, најпре убије своју породицу а затим се против Турака бори до краја. У Никољу, Милошу је умро син Петар, којег је крстио Карађорђе, именом свог оца. Наклоност ка манастиру Милош је показао већ 1817. године, кад је обновио храм и поклонио му имање. Три године иза тога, за спомен своје фамилије заповедио је да се Камениџа зајази, ту поставе каменови и бадањ и тако тадашњем братству Никоља приложио воденицу која и данас меље.

Ујам је осам одсто, не ради се недељом и на црвено слово, и помељари из околних села то знају. Ту, у Пријевору, манастир има и два хектара своје земље а на метоху живе три калуђерице из никољског сестринства. По стажу најстарија, Теодора, у манастир је дошла кад и Евпраксија, 1938. године, само је њено село Добриња ту преко брда, одакле је и Милош Обреновић.

Евпраксија приповеда да је последње монашење у манастиру било 1998. године и од тада ниједна искушеница овде није добила чин Мале схиме. У манастиру веле да се, с времена на време, појаве искушенице из Чачка или Београда рецимо али се, нашавши смирење, врате мирском животу пре монашења. Иначе све монахиње, примајући то звање, заветују се на три ствари: девственост, сиромаштво и послушност. У средњем завету, ипак, појавио се један модерни изузетак: мобилни телефон. Калуђерицама је дозвољено да га поседују и користе, уколико желе.

То је данас некако уобичајено а пре три деценије, на пример, у богомољи је и часовник био реткост. Тачније, постојао је само један ручни сат код игуманије и она га је давала монахињама кад би кренуле послом у Чачак, како не би морале да се код пролазника распитују за тачно време.

А манастирско време бива нарочита категорија. Никоље је, највероватније, утемељено крајем 14. столећа и у порти, конаку или ризници као да још борави сваки од минулих векова. У своме столећу овде се обрео и Вук Караџић и (1820. године), пролазећи клисуром између Овчара и Каблара стигао до Никоља, прибележио да су се ту „стијене ови двију планина склопиле”, те дописао: „Не зна се чија је задужбина, по приповиједању никад се у њему није ватра гасила и у стара времена живило је у њему око триста калуђера. А сад и нема до само двојица, Неовит родом из Сјенице и Мелентије из села Дучаловића из Драгачева и архимандрит, аџи – Атанасије трећи.”

Понос манастира и његове ризнице јесте Каранско јеванђеље, рукописна књига настала 1608. године. Ова света читанка чува се омотана ланеном крпом и најпосле папиром, а историчари тврде да је књига јединствен пример утицаја исламске уметности у украшавању рукописа на нашим просторима. Ову је сачинио син протопопа Ралета, по имену Вук, који је и потписан, али су на изради књиге пословала двојица. Други је био световни мајстор, по свој прилици муслиман.

Каранско јеванђеље богато је украшено портретима јеванђелиста, мањим заставицама и иницијалима. Колоне текста, заједно са сликаним украсом, уоквирене су уским орнаментима цртаним црним мастилом, плавом и црвеном бојом. Од боја, употребљаване су плава, ружичаста, зелена, бела, црна, затим злато, понегде и сребро. Јаркост боја очувана је као да је књига јуче из штампарије, само што се по маргинама виде трагови свећа капалица и људских прстију.