Утисак деценије

У емисији „Утисак недеље“, једној од последњих у прошлој години, професорка информатике Србијанка Турајлић је нову потпредседницу Демократске странке Јелену Триван преслишала и оборила на испиту. Уверљиво јој је доказала како њене демагошке фразе не могу прикрити истину да се у Србији чак и службеници у провинцијским хотелима бирају по страначком принципу, да је власт у Србији спремна да се придржава прокламоване процедуре само у ретким случајевима када је на то натерају инострани арбитри, и да маркетиншко подстицање јавности да се данима бави изборима у једној странци уместо свеопштим расулом не може баш свакога натерати да заборави људе који умиру од смрзавања. На крају ју је добронамерно посаветовала да почне са озбиљним припремама за следећи испитни рок, што је претходно самоуверена, бацању прашине у очи склона ученица, немајући куд, пропратила послушним климањем главом, којим је, биће, изразила спремност да се „поправи”.

Тема овог текста, међутим, није емисија „Утисак недеље“ с краја прошлог месеца. Тема текста није ни Србијанка Турајлић, жена која, слагали се с њом или не, својим луцидним, јасно аргументованим ставовима увек тера на размишљање.

Тема текста није ни нова потпредседница Демократске странке, која је, делом по њу несрећним стицајем околности, а делом због пренаглашене склоности реторичком празнословљу, дуго увежбаваном у сучељавањима са „Титовим пионирима” из других странака, неочекивано се сусревши са особом која језику празних политичких фраза претпоставља језик бескомпромисног лоцирања поражавајућих чињеница – доживела ретко виђен медијски фијаско.

Тема текста није ни Демократска странка, којој се, након више недеља претварања интерних избора властитог руководства у прворазредан медијски догађај, у емисији „Утисак недеље“, снимљеној непосредно након што су се избори одиграли, због дебакла новопечене потпредседнице, маркетиншка офанзива разбила о главу.

Тема текста је после петог октобра 2000. године најизразитије очитован јавни консензус против политике која се води у овој земљи. И то политике схваћене у најширем смислу, што не подразумева само Демократску странку и странке које чине владајућу коалицију, већ и комплетну парламентарну, у поделу власти на овом или оном нивоу, мање или више ушемљену опозицију

Србијанка Турајлић се, наиме, оправдано и рационално масакрирајући фразирање Јелене Триван, није обрачунала само са Демократском странком него и са целокупном српском политичком сценом. А чињеница je да Србијанку Турајлић нико не види и не може да види као представницу „антидемократских снага у српском друштву”. И чињеница је да гледаоци који су се јављали да плебисцитарно подрже Србијанку Турајлић и вербално ишамарају Јелену Триван, по властитом признању, нису били гласачи неких других странака, него Демократске странке. И то гласачи који, разочарани Демократском странком, немају намеру да на следећим изборима гласају за некога другог, него намеравају да не гласају ни за кога.

Удео личности и повода у битним догађајима нипошто не треба занемаривати. И због тога ваља рећи да је за догађај с краја прошлог месеца, за који основано верујем да је битан, и те како значајно што су се у једној емисији сусреле управо (уби)тачна Србијанка Турајлић и непоправљива паролашица Јелена Триван.

Овај текст, дакле, иако није текст о некоме од њих, између осталог јесте и текст о њима. Али је, пре свега, текст о јавно и јасно изреченом општем незадовољству. Шта ће из тог незадовољства да произађе – тешко је рећи.

С обзиром на тренутну, готово апсолутну моћ вишепартијске диктатуре у којој учествују све парламентарне странке – очигледне промене је у скоријој будућности нереално очекивати.

Али, да после поменуте емисије Србија није и не може бити иста – иако, можда, јесте „нетранспарентно” – такође је и неспорно.