„Динамо” први спонзор Црвене звезде

Небојша Поповић је изјавио једном приликом да се његова Црвена звезда у првим годинама после оснивања издржавала од „Звезданих ноћи” на Малом Калемегдану. То данас потврђује и дугогодишњи генерални секретар Светске кошаркашке федерације (ФИБА) Борислав Станковић (86), уз Небојшу Поповића, Радомира Шапера и Александра Николића утемељивач најбоље европске школе кошарке, а тих дана се радо сећа и тадашњи „спонзор” Звезде Војислав-Бубиша Симић (87), оснивач џез оркестра „Динамо”.

Две америчке ствари – џез и кошарка – кренуле су на Малом Калемегдану руку под руку, у време кад се на све што је са Запада није гледало благонаклоно. Није претерано да се каже да је у првим послератним годинама, 1946. и 1947. то било донекле и опасно. „Динамо” се родио годину после Црвене звезде (она 4. марта 1945) а њихова сарадња цветала је 1947, када су и настале чувене „Звездане ноћи”.

– Идеја о „Звезданим ноћима” родила се док смо одлазили на купање на Ади Циганлији, кад су се с нама џезерима дружили Звездини кошаркаши, а и неки фудбалери Партизана и Звезде, као рецимо Златко Чајковски, Рајко Митић, Минда Јовановић, Јован Језеркић, Милован Ћирић… Викторије које смо играли на влажном терену на Ади, где се дриблало по блату, најозбиљније је схватао Чајковски. Пре „Звезданих ноћи” свирали смо на Калемегданској тераси, а ово је био изазов за нас, јер је био у питању далеко већи простор а и другачија врста посетилаца – каже Војислав-Бубиша Симић, дугогодишњи диригент џез оркестра Радио-телевизије Београд, који је у свету музике оно што су Небојша, Бора, Раша и Аца били у кошарци – мајстор свог заната на светском нивоу.

Симић се не сећа колико су кошаркаши могли да зараде од „Звезданих ноћи”, али добро памти да је и џезерима остајало толико да сви буду задовољни. Више од тога значило им је што је „цео Београд”, онај „прави Београд”, хрлио тих вечери на Калемегдан. А и за дневне „представе” на шљаци тражила се карта више, пошто су „црвено-бели” постали хит, освојивши десет узастопних титула првака (1946-1955). Ништа мање нису били занимљиве фудбалске, другарске утакмице између „Динама” и Звездиних кошаркаша, које су се играле у слободно време.

– Кад је одлучено да се оснује „Динамо”, идеја је била да се направи забава на коју ће долазити београдска елита – сећа се Срђа Калембер (83), члан прве Звездине генерације и једини кошаркаш који је освојио девет титула првака. – Тако су неки људи, за ту прилику, скинули прашину са својих предратних одела, а један тениски стручњак се појавио чак у ципелама од плуте. Била је ствар престижа појавити се на „Звезданим ноћима”, мада је било оних који су ту долазили по дужности, да нам скрену пажњу да се не уносимо превише у те прозападне плесне покрете. Бубишин оркестар је у почетку свирао своју химну: „Ој Динамо, Динамо, за игру свирамо”. Ми чланови младог Звездиног тима, чији сам ја био капитен, радили смо тих вечери као келнери. Останемо до касно у ноћ, преноћимо такорећи на терену, а већ ујутро нас на тренингу дочека бугарски тренер Веселин Темков, кога је те године довео Небојша Поповић.

Симић данас може само да констатује да су кошаркаши толико финансијски ојачали (додуше не Звездини…) да могу да „спонзоришу” џезере. Каже, у његово доба спорт је био чист аматеризам. Ни налик овом данашњем гладијаторству. А на питање за кога навија, одговара:

– Последњих 20 година ни за кога, а некад сам за Звезду. Огадила ми се реч навијач, после овог лудила које нас последњих година запљускује са спортских борилишта. Данас готово да нема правих навијача, већ преовлађују силеџије, грубијани и разни шовинисти. Шта да кажемо кад се навијачи Партизана и Звезде мрзе.

Александар Милетић