Камење које лебди у рају

Од нашег дописника

Метеори – Овај монашки град уклесан у стенама високим преко 500 метара је, после Свете горе, један од шест најзначајнијих живих манастира на грчком тлу.

Невероватан призор од којег застаје дах. Покушај да се разуме извор снаге и потребе да се пре толико векова небу под облаке зачне живот, па макар он био и монашки. Дивљење због упорности и издржљивости данашњих монаха у четири мушка и два женска манастира.

Речи саме од себе замиру док се корача и ослушкује невероватна тишина која избија из манастирских зидина.

Манастири Метеори у близини града Каламбаке на северозападу Грчке, у области Тесалије, подигнути су на горостасним тамносивим стенама које подсећају на орловска гнезда и Месечеву површину и где и данас мало ко у први мах може да схвати како су се први монаси попели до врха, како су и колико дуго градили прве манастире.

Најверодостојније теорије тврде да су стене старе 60 милиона година и да су настале таложењем камења и блата у ушћу реке која се у прастара времена уливала у Теласко језеро које је након геолошких издвајања планинских маса Олимпа и Осе истекло у Егејско море.

Ветрови, кише и земљотреси су формирали стене високе преко 500 метара. Грци су из назвали „метеора” што значи „лебдеће”, „висеће”, „камење које лебди у рају”.

Очигледно су их тако доживели први пустињаци који су још у 11. веку тражили уточиште у шупљинама стена где су направили мале молитвенике, а затим, током деценија, формирали прву аскетску заједницу тражећи самоћу, окрећући леђа земаљским стварима и тежећи да буду ближе Богу. Пели су се конопцима, скеле помоћу клинова учвршћивали у пукотине стена висећи, при томе, стотинама метара над провалијом.

Али, ни на тој висини нису имали мира: нападали су их Франци, Срби, Каталонци, Албанци сви они који су у 13. и 14. веку покушавали да освоје Тесалију.

У 14. веку ниче прва организована манастирска заједница на највећој стени названој Велики Метеори. Постепено, на каменитим врховима, нарочито за време Отоманске империје када је ова врлет била и добро склониште од освајача, оснива се све више манастира. Врхунац манастирске заједнице је био у 16. веку када је укупно било 24 манастира са десетинама монаха.

Већина манастира грађена је по неколико деценија. Подизао се камен по камен, монах заједно са теретом. Касније су направљене корпе и лествице. Вековима је то био једини пут до манастира. Тек 1922. у фасади стене су издубљени тунел и стрмо степениште којим се данас и стиже до манастирских двери.

Манастир Преображења Спаситеља или Велики Метеори има главну цркву која је без олтара дуга 32 метра. Манастир је изградио монах Атанасије, али је касније реконструисан из темеља. Осликан је предивним фрескама из 16. века, руком непознатог уметника.

Чекрк на торњу којим су подизане придошлице и храна још постоји. Као и стара пекара у којој се пекао хлеб за монахе. Ту је и велико огњиште где је припремана храна, затим болница из 16. века.

Данас постоји асфалтирани пут, у подножју су кафетерије и продавнице сувенира, али су, нажалост, немаштина и зуб времена готово све манастире, сем шест преосталих, претворили у рушевине.

Остало је ипак много тога вредног: сакристије и библиотеке Метеора поседују једну од уметнички али и духовно најбогатијих ризница православне вере: књиге јеванђеља, златне предмете, резбарене дрвене, златне и сребрне крстове, епитаф извезен златним концем, многобројне вредне иконе укључујући и Светог Ђорђа, Светог Караламбоса и Девице са Христом.

Свети Метеори су због свог хришћанског, историјског, архитектонског, уметничког и геолошког сведочанства признати као очувани и заштићени споменик човечанства и културе од Унеска. Територија Светих Метеора је од 1995. по закону Грчке проглашена за свето место, непроменљиво и неприкосновено – чиме се овом подручју обезбеђује православни идентитет и очување.

Међутим, средстава је све мање, од улазница се не може живети, криза је закуцала и на манастирска врата. Помоћ донатора и сопствено скромно имање доносе мале приходе, па је и монашка заједница све мања. Једина је утеха да је поток туриста и ходочасника из целог света – несмањен.

Јасмина Павловић-Стаменић

------------------------------------------------

Брат Јоасаф

За време владавине византијског цара Андроника Млађег (1328–1344), српски краљ Стефан Душан окупирао је Тесалију и околне провинције, а свог полубрата Симеона именовао за деспота Атолије. После смрти Стефана, Симеон се прогласио краљем и царем и ујединио Тесалију и Епир. Био је побожан човек и великим донацијама помагао је манастир Метеори. Умро је оставивши као наследника свог сина Јована Уроша Палеолога, тада ученика на Светој гори. По доласку у Тесалију да преузме престо, Јован је срео монаха Атанасија, оснивача манастира Велики Метеори и човека који је поставио прва правила монашког живота на Метеорима. Јован је био опчињен личношћу Атанасија, његовим животним путем и схватањима. Резултат тог чврстог пријатељства била је његова одлука да се одрекне престола и, бирајући тежак монашки пут, постане брат Јоасаф. Када је Атанасије умро, Јоасаф га је наследио на месту игумана и наставио заједнички задатак – ширење утицаја манастира.